Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 29. deo

~ Izleči mi rane ~
●29.deo●
✻PAR DANA KASNIJE✻
✦Helena✦
Iako nisam bila preplašena nimalo od Reinih reči, takoreći pretnji, držala sam se dalje i od nje i od Stefana koliko sam mogla. Ljutila sam se što nisam znala da ima devojku, što me je lagao. Ali kada sam bolje razmislila i ja njega lažem za mnogo stvari.
Kvit smo, u neku ruku.
Sonja: I kako si se osećala kada te je Rea tako saterala u ćošak?
Helena: Nisam se uplašila, najiskrenije. Znala sam da mi ne može ništa, ne bi me sigurno istukla. A i tuča nije u ženskoj prirodi, i sami znate da mi žene ne bismo iz čista mira, pa čak ni iz besa podigle ruku na nekoga.
Osmehnula se klimajući glavom, pa se laktovima naslonila na sto naginjajući se ka meni.
Sonja: A kako si se osećala kada se predstavila kao Stefanova devojka?
Helena: Bila sam ljuta na njega, krio je to od mene. Ali kao što sam već rekla, i ja krijem dosta toga tako da je to i u redu.
Okončala sam rečenicu, a Sonja je nakrivila glavu ne treptajući.
Sonja: Nešto si sakrila, Helena. Znaš da ovde možeš sve da kažeš, i treba sve da kažeš.
Helena: Davao mi je takve znake da mu se dopadam! Eto!
Sa teskobom u grudima sam poviknula, pa je Sonja klimnula glavom.
Helena: Nekako je imao takav pogled, čak i dodir... pazio je na mene, brinuo se... izgleda da me i zna od ranije...
Sonja: Je li ti rekao kako te zna?
Helena: Ne, nije čak ni direktno to rekao. Samo je nagovestio... takođe je bio "povređen" što se ja njega nisam sećala.
Sonja je počela u glavi da dešifruje te izjave, barem sam to zaključila po njenom pogledu. Muške reči su stvarno jako zamršene, nekad su komplikovaniji od nas žena.
Sonja: Znači, da sumiramo u jednoj rečenici - kako ti to vidiš?
Helena: On me zna odnekud, a izgleda da bih i ja trebala njega da znam...
Klimnula je glavom, pa je otvorila notes u narednih nekoliko minuta tišine samo zapisivala svoje beleške. Da li ja zapravo napredujem? Ili sam u mestu otkad sam došla i zapravo se ništa ne menja? Ili sam pak u mnogo gorem stanju od prvog razgovora..?
Sonja: Bližimo se ponovnom sećanju na tu noć, Helena. Želim da se spremiš na to, znam da će ti biti teško. Ali jednom ćeš morati da se suočiš sa tim. Ima još nešto... želela bih da se zaista setiš te noći, ali perioda otkada si se našla u bolnici. Pokušaj i da se setiš Stefana. Možda si ga nekada videla na ulici, u prodavnici, sudarili ste se.. Ne treba da se udaljavaš od njega, očigledno te privlači. Sada možda više nego ikad. Ne želim da bežiš od njega. To je moj zadatak za tebe do sledećeg viđenja, možeš li to?
Klimnula sam glavom iako sam krišom lomila prste. Naš razgovor se završio, ali misli u mojoj glavi su vredno radile i gomilale se. Imala sam još uvek viška vremena od pauze za ručak, pa sam šetala parkom nekoliko ulica daleko od firme. Sela sam na jednu praznu drvenu klupicu u sredini parka. Zaškripala je pod težinom mog tela, ali je cvrkut ptica uspeo da nadjača to škripanje.
Bližila sam se tom trenutku kada će moja ranjena duša morati da pogleda u oči tu kobnu noć. Ironično sam prevrnula očima, pominjem tu noć kao da je jedino to problem u mom životu. Zapravo je samo najveći problem, a ne i jedini. Prekrstila sam ruke i udahnula vazduh osećajući miris zelenih krošnja drveća. Jun je već prošao, došao je jul. Sunce peče kao ludo i moja bleda koža je počela da poprima boju. Da nisam tek počela da radim kod Trevora, tražila bih godišnji odmor i otputovala odavde. Da malo odmorim dušu i glavu, oteram misli od sebe.
Obgrlila sam sebe i zatvorila oči na trenutak. Našla sam se ponovo u toj kišnoj noći, snažne muške ruke su me držale lagano poput pera. Trčao je po velikim barama od kiše, dahtao je od umora. Ali nije odustao od mene.
"Izdrži... izdrži, molim te...", eho je odjeknuo u mojim ušima i prepoznala sam glas. Bio je to Stefanov, samo malo mlađi. Dodir se takođe prepoznao, njegove ruke su me tada držale. Da, on je.
Helena: Ti si me.. spasio...
U neverici sam se osmehnula dok sam držala samu sebe u zagrljaju. Sve vreme je bio meni ispred nosa, zato se i zbunio jer ga nisam prepoznala. Sve je imalo smisla.
Ali... zar je toliko teško to priznati?
Ili je uspeo da me obmane da pomislim da me je on spasio?
Ako si moj heroj, zašto mi nisi rekao?