Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 98. deo

~ Izleči mi rane ~
●98.deo●
✦Helena✦
Gore, pa dole.
Gore, pa dole.
Gore, pa dole.
Iznova i iznova je ivica žileta klizila po mom levom obrazu. Izgleda da kod ovih monstruma postoji neka simbolika sa levom stranom. Prvo leva strana stomaka, a sada levi obraz. Verovatno će i njega unakaziti sada.
Žilet se napokon sklonio od mog lica, pa je i povez za mojih očiju počeo da popušta. Dozvoliće mi da ih vidim... Zaslepela me je svetlost isprva, a zatim mi se pogled razbistrio. Izgleda da sam u nekom napuštenom magacinu, pocepani najloni su se njihali svuda okolo. Ovo je zapravo bio jedan od magacina kojeg se kompanija rešila pre mesec dana. Trepnula sam par puta, a zatim su se sa obe strane začuli koraci. Koračali su jedno ka drugome sve dok obojica nisu stali tačno ispred mene. Nisam mogla da poverujem u koga gledam. Dilan i Tom... rame uz rame...
Gledali su me sa neke visine, odvažni što sam ja nemoćna vezana na podu bez trunke šanse da se oslobodim. Zaustila sam da nešto kažem, ali reči nije bilo. Čak i da sam htela bilo koji glas da kažem, prekinule su mi se misli. Oko Dilanovog vrata je sjajio privezak. Privezak u obliku žileta koji se one noći njihao iznad mog lica na mesečini.
Helena: Ne... ne, niste vi...
Tom: O Helenice, čudi me da nisi ranije povezala sve! I da smo ti nacrtali, ti ne bi shvatila.
Tom je čučnuo ispred mene i iskezio mi se. Hvalio se njihovim zajedničkim podvigom da mi budu toliko blizu kada sam najranjivija. Tako su znali kada će moći da me napadnu.
Helena: Trevor... on je loše...
Tom: Hitna pomoč je već stigla do njega, ne brini se ti nama.
Želeo je da me dotakne za obraz, ali sam se otrgla. Realnost me je pogodila pravo u lice. Gledam u oči monstruma koji su mi oduzeli sve u životu.
Helena: Zašto.. zašto ponovo? Zašto ponovo nakon osam godina?!
Tom: Nismo nikada ni završili sa tobom, Helenice. Vratila si se taman na vreme. Lako te je Dilan zgrabio na parkingu
Dilan: Tome... stani.
Tom: Kao šlag na torti si, Helenice.
Dilan: Stani, Tome!
Dilan je glasnije viknuo i time prekinuo Toma u njegovom podsmejavanju meni. Odmakao se i povukli su se malo dalje od mene. Još uvek sam povezivala šta sam upravo saznala. Najgori monstrumi su mi sve vreme bili ispred nosa, a ja to nisam zapazila. Ni svi ti čudni osećaji kad sam bila kraj njih nisu mogli da mi stave do znanja da se radi o mojim... silovateljima.
Dilan: Ne mogu... previše je ovo što radimo. Preterali smo.
Na Dilanovom čelu sam videla graške znoja. Unervozio se, počinje da paniči i da dira ogrlicu. Stezala ga je i kragna košulje.
Tom: Ne predomišljaj se sad..! Imamo je, tu nam je pod nogama, slaba je. Sada može biti potpuno naša!
Dilan: Da, ali... ne na ovakav način.
Tom: Nema ali! Toliko smo pregurali, možemo i ovo.
Dobijala sam jasniju sliku svake naredne sekunde. Svaka reč u prethodnim mesecima mi je bila čistija i jasnija, sve je ovde povezano. Dilan ima psihopatsko ponašanje, dok Tom manipuliše njime. On je prost manipulator! I sada ima Dilana u šaci, upravlja njime. Možda je sve ovo samo Tomova ideja, a Dilan ne može da se izvuče...
Tom: Proveriću nekako kakva je situacija sa ocem, ti pripazi na nju. Svakako ne može da nam pobegne.
Namignuo mi je sa bolesnim smeškom, pa se provukao kroz najlone. Dilan je uzdahnuo i seo na jednu od rasklimanih stolica. Ne želim više ovo da trpim, ne želim da provedem ovde nijednu sekundu više. Moram da im pobegnem.