Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 102. deo

~ Izleči mi rane ~
●102.deo●
✦Trevor✦
Otvorio sam oči i ponovo se susreo sa belim bolničkim plafonom. Neonke iz hodnika su blještale kroz staklo i kao da su namerno pokušavale da me oslepe. Infuzija koju su mi dali nakon Stefanovog napada me je odmah uspavala i smirila otkucaje srca koji su ponovo počeli da divljaju. Znao sam šta me čeka. Ovo je sve karma za ono što sam uradio.
Otežano sam progutao mali deo pljuvačke zbog suvih usta, te sam malo jasnije progledao. Operisali su me, osećam rez na koži. Ono što sam toliko odlagao me je napokon sustiglo i produžilo mi život koji i ne želim toliko da imam.
Xx: Dobro Vam jutro. Čekao sam da se probudite.
Namrštio sam se i blago nakrivio glavu u stranu. Sa stolice ispod mog kreveta je ustao muškarac i iz svog sakoa izvukao policijsku značku. Mogao sam da pretpostavim šta se dogodilo kada je Tom tokom mog gušenja tužnim pogledom izgovorio "Izvini za ovo, tata". Tada je pozvao hitnu pomoć i izjurio iz moje kancelarije ostavljajući me samog.
Inspektor: Dobra vest je da smo pronašli Vašu radnicu, Helenu Gildej. Loša vest je ta da smo Vaše sinove uhapsili po osnovu današnje otmice, ali će im se suditi i za neke ranije radnje. Možda već sada znate o čemu pričam.
Sakrivao je zadovoljan osmeh na svom licu. Ovde je kraj mog skrivanja Dilana i Toma. Koliko sam ih samo dugo pokrivao..!
Trevor: Sinovi su mi, nadam se da to razumete...
Grubo sam progovorio kroz hrapavo grlo.
Inspektor: Recite mi sve što znate, gospodine Landi.
Privukao je stolicu bliže mom krevetu, pa je otvorio svoju svesku da zapisuje moje reči.
Trevor: Deseti septembar je tada bio zahvaćen nevremenom. Kiša je padala nekoliko sati neprekidno i kada je napokon stala, kapi su i dalje padale sa krovova panje delovalo da kiša kao i dalje lije. Glasan tresak ulaznih vrata me je trgao i uspeo da sam prospem svoju večernju šoljicu čaja po sebi. U stan su uleteli Dilan i Tom, pokisli do gole kože...
●OSAM GODINA RANIJE●
Trevor: Dečaci... kako to izgledate? Zašto se niste sklonili od kiše..?!
Ćutali su pognute glave. Sa njihove garderobe se voda cedila po tepihu.
Trevor: Dilane? Tome? Šta se desilo, momci..?
Sagnuo sam se blago do njih i uhvatio ih za ramena da ih ohrabrim kako bi progovorili.
Tom: Tata, mi...
Dilan: Uradili smo nešto...
Trevor: Šta to?
Oklevali su gledajući se međusobno, pa je Tom razdvojio usne pre Dilana.
Tom: Naišla je jedna devojka i mi smo... nju...
Srce mi je stalo. Znao sam po Dilanovom prekornom pogledu da su želeli da sakriju šta su uradili.
Trevor: Povredili ste je..?
Dilan: Da.
Njegov glas je bio hladan kao led. To me je iznenadilo i naježilo.
Trevor: Dođite... dođite, momci...
Uspravio sam se i privukao ih u zagrljaj koji inače nikada nismo razmenjivali. To nam nije bila navika, ali sada se to činilo vrlo prikladnim i preko potrebnim. Ipak, srce mi se napola rascepalo. Moji divni dečaci su uradili najgoru stvar na svetu, a nadao sam se da se to nikada neće dogoditi. Nisam želeo ovo da doživim...
Trevor: Tata je tu za vas...
●SADAŠNJOST●
Udahnuo sam duboko i time završio ovaj deo priče. Tada sam zapravo i doživeo prve probleme sa srcem, od bola i tuge. Možda čak i razočaranje.
Inspektor: Šta ste uradili? Prikrili ste ih?
Trevor: Saznao sam gde se devojka nalazila, imao sam tada veze u bolnici. Rekli su mi da je stigla... silovana devojka. Razumite me, sinovi su mi. Morao sam da ih zaštitim...
Kroz plač sam izgovorio drhtavo. U inspektorovim očima se nazirao pokušaj razumevanja, ali ne verujem da to iko može da razume. Može da razume samo onaj ko ima svoju decu.
Inspektor: Šta ste onda uradili?
Trevor: Saznao sam da je ta devojka nestala iz grada, da su je roditelji odveli. Tražio sam je dosta, i napokon sam je pronašao u pravom trenutku. Tražila je posao i učinio sam sve da je zaposlim kod sebe. To mi je bio način da joj se odužim za sve. Izgleda da ni u tome nisam uspeo...
Opet sam zabrljao štiteći Dilana i Toma. Zadali su i meni i Heleni još jedan grozan udarac i sada im nema pomoći. Sada nema nazad.