Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 64. deo

~ Izleči mi rane ~
●64.deo●
✻VEČE✻
✦Stefan✦
Helenina današnja poseta je samo zacementirala ono što sam već danima imao na umu. Otići ću kod nje u stan, i nijedna sila me neće odatle izbaciti. Dok god se ona ne predomisli. Uredno sam obrijao gustu bradu, pa sam potrošio skoro pola litara hladne vode tuširajući se i umivajući se kako bih se doveo koliko toliko u red. Osvežio sam se, te sam izašao iz svog stana i udahnuo vazduh poslednje avgustovske večeri. Prvo sam bacio pogled ka njenom prozoru, ali su tamne zavese bile navučene da se ništa nije videlo. Ipak, nisam odustajao ovog puta. Kao što nisam nikada ni smeo da odustanem.
Svaki korak na stepenicama je odjekivao ne samo u hodnicima zgrade, već i u mojoj glavi. Prejaki su. Po prvi put sam osetio da drhtim pred njenim vratima, bojim se ishoda svega ovoga... Pokucao sam i pročistio sam nečujno grlo. Nisam želeo da pustim ijedan glas, inače mi ne bi otvorila. Otključavala je polako vrata, a kada ih je otvorila njene oči su bile krvavo crvene od suza. Gotovo uplašeno me je pogledala, a potom pokušala da zatvori vrata. Rukom sam je sprečio.
Stefan: Ni slučajno. Nema više bežanja, ni ti ni ja.
Helena: Nemoj...
Bez dozvole sam upao unutra i naslonio se na vrata zatvarajući ih. Svestan sam da ću je plašiti ovime i da će me videti kao nekog ko će je povrediti, ali da se uništavamo više ne možemo.
Stefan: Dosta mi je bežanja. Dosta mi je izbegavanja razgovora. Dosta mi je gomilanja problema. Dosta mi je da te ne viđam svaki dan! Dosta mi je toga da ne smem da te zagrlim!
Helena: Prestani...
Kolena su joj zaklecala i srušila se na ivicu sofe.
Stefan: Ako sam te spasio one noći, mogu ponovo. Ništa me neće sprečiti u tome..!
Helena: Ne razumeš!
Bes je prokuljao iz nje i skočila je na noge.
Helena: Nisu tebe nazivali pogrdnim imenima! Nisu tebe zvali otpadom dok su te sekli i silovali te nekoliko puta zaredom! Nisu ti se smejali u lice dok si ti vrištao i molio da te puste! Nisi bio taj koji je morao da sluša šta će ti sve raditi! Nisi, nisi, nisi!
Njene pesnice su me udarale po prsima i svaki naredni udarac je bio jači od prethodnog. Konačno je sve potisnuto isplivalo na površinu.
Helena: Zato ne razumeš kroz šta prolazim godinama! Nikada niko neće razumeti!
Stefan: Dobro!
Viknuo sam i ja kroz njenu viku, pa sam je na silu privio uz sebe u zagrljaj. Otimala se i dalje jecajući, pa čak i režeći, a zatim je moja majica postajala mokra od njenih suza. Zgrčeni mišići su u mom stisku polako počeli da se opuštaju dok je meni srce poskakivalo u telu. Napokon ne beži od mene...
Stefan: To je ogavno Helena, znam. Razumem te... Ali ne možemo ovako doveka... pusti me da ti pomognem. Pusti da nama pomognemo...
Njeni nokti su se zarili u moju kožu baš kao što su se njeni jecaji lagano useljavali u moje misli. Žena koju volim plače na mojim grudima, a ja ne mogu da pucnem prstima i otklonim joj bol.
Helena: Nemoj me puštati... nemoj me napuštati...
Drhtavo je prošaputala stežući me za nadlaktice, te sam najzad odahnuo sa olakšanjem. Moja Helena je ponovo tu...
Stefan: Tu sam zauvek, Hel... ne idem ja nikuda.
Uspeo sam da je na trenutak odmaknem od sebe samo kako bi je podigao u naručje. Kao čičak se opet privila uz mene ne želeći da me ni na taj kratak momenat pusti. Konačno sam mogao da je grlim, da joj mirišem kosu i dodirujem delove kože koje smem...
Helena: Nemoj otići...
Stefan: Ni u ludilu, Hel. Ni u ludilu...
Nežno sam je smestio na sofu i ušuškao se pored nje. Lice joj se presijavalo od suza, pa sam palčevima obrisao sve do poslednje kapi.
Stefan: Ne želim više da vidim ijednu suzu u tvojim očima. Pogotovo ne zbog nas...
Slabašno se osmehnula i klimnula glavom, pa se šćućurila uz mene. Povikao bih od sreće sada da ne želim da ostanem uz nju i da je grlim do besvesti! Ne, ova noć će ostati mirna i ispunjena našim mirom u duši.