Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 27. deo

~ Izleči mi rane ~
●27.deo●
✦Helena✦
Protiv Stefanovih reči, radnici su ipak sve iz glavne sale izneli i nije bilo ni sprava ni tegova za moj trening. Tada je jedino rešenje bilo da odemo u jednu sporednu, zapravo jedinu sporednu. To je bila prostorija označena crvenim "iksom" na nacrtu. Sala koju samo Stefan i Ben koriste.
Helena: Nema potrebe da koristimo ovu salu ako glavna nije u funkciji. Nisam toliko baš zagrejana za trening...
Stefan: Ne mogu i drugi dan da te lišim vežbanja, preterao bih zaista.
Preko ramena je bacio isti onaj osmeh od jutros sa balkona. U ovoj "privatnoj" sali je bilo dosta mračnije, a maleni prozori su bili visoko postavljeni, skoro do samog plafona. U odnosu na glavnu salu, ova je bila potpuno mračna. Ne samo zbog nedostatka dnevne svetlosti, već je i energija bila takva. Mračna i puna negativnosti. Verovatno sam je lako osetila jer sam tu energiju i ja nosila u sebi.
Stefan: Namrštila si se. Dobro si?
Helena: Da, da. Samo je ovde drugačija atmosfera.. tmurnija.
Stefan: Nije ni čudo, samo dolazimo ovde kad smo besni.
Promrmljao je želeći da sakrije ono što se ovde krije. Zbog čega se Stefan razbesni? Šta ga rastuži? Šta ga razočara? To me je kopkalo.
Helena: A ko od vas dvojice muči ovu vreću?
Sa sarkazmom sam upitala dok sam prstom pokazala na skoro potpuno pocepanu vreću za boks. Samo što punjenje iz nje ne izađe koliko je udaraca pretrpela.
Stefan: Ja sam krivac. U srednjoj školi sam bio na takmičenjima boksa, ali je taj sport ostao samo kao neki izduvni ventil a ne nešto profesionalno.
Usne su mi poigravale na licu dok sam vrhovima prstiju dodirivala tu pocepanu kožnu tkaninu.
Stefan: Želiš da probaš?
Helena: Ne, ne! Nisam ja za boks.. barem ne sada. Slomila bih ruke..!
Kroz smeh sam se našalila, pa smo prešli na moje zadate vežbe. Činilo mi se da u ovom mračnom delu bolje radim, možda se moja duša bolje uklopila ovde. Po Stefanovom izrazu lica znala sam da napredujem. Takoreći, osmesima me je hrabrio i bodrio.
Helena: Da probam ponovo zgibove?
Bojažljivo sam upitala znajući da prvog i jedinog puta nisam uspela da uradim svih osam koje mi je zadao. Izdigao je obrve iznenađen mojim predlogom, pa je klimnuo glavom.
Stefan: I dalje želim da uradiš osam, od tog broja ne odustajem.
Ovog puta sam samouvereno klimnula glavom i skočila da uhvatim šipku. Jedan, drugi, pa treći zgib, i uspela sam da uradim željeni osmi..!
Helena: Uspela sam!
Mada, izgubila sam koncentraciju smešeći se pa su mi ruke sa šipke skliznule. Pod je bio preda mnom, ali me je Stefan opet spretno uhvatio. Prosiktala sam kroz zube jer me je svojim šakama stegao preko ožiljka koji me i dan danas ponekad zaboli na jak pritisak.
Stefan: Slavi se pobeda tek kad staneš sigurno na zemlju. Jesam li te prejako stegao?
Dodao je da bi umirio, ali se u meni vulkan uzburkao. Setila sam se Sonjinih reči, moram da je poslušam za svoje dobro. Uhvatila sam Stefana za ramena i uspela da ga pogledam u oči. Iako me je mesto ožiljka bolelo, toplina sa njegovog dlana me je umirila. Tražila sam nešto u tim plavim očima, nešto što me je vuklo ka njemu. Bila sam u pravu, privlači me. Na neki.. čudan način. Kao da mu dugujem nešto..? Ne, šta mu ja mogu da mu dugujem..!
Stefan: Helena, boli li te..?
Helena: Ne, samo...
Stefan: Samo šta?
Helena: Plašim se.
U dve kratke reči sam mu priznala da me je strah. Možda je odmah i shvatio čega se plašim, a možda će morati da sazna svaki detalj iz te noći da bi shvatio.
Stefan: Znam da se plašiš, znam...
On.. on zna? Šta zna?!
Stefan: Brzo dišeš kada ti se približim, Benu si rekla da si iz bezbednosti došla ovde, kao prut se treseš kada te dodirnem.. razumem sve to.
Pogledom je uspeo da mi preotme svu bol koju sam osećala, u samo par sekundi. On me prvi razume... posle toliko vremena uspela sam da naiđem na nekoga ko me razume. Barem na kratko...
Sonjine reči i ohrabrujući glas koji mi je odzvanjao u glavi su mi samo dali podstrek da napravim još jedan korak da mu se približim. Lica su nam svakako bila blizu, samo malo nam treba...
Xx: Stefane?
Ta prenagla želja u meni da načinim ogromnu grešku je nestala čim su mi uši čule ženski glas. Na ulazu u salu je stajala vitka devojka, ufrćkane kose crne kao noć. Svojim zelenim i špicastim očima je streljala i besno i zbunjeno Stefana, ali me on nije odgurnuo naglo kao što sam očekivala.
Stefan: Rea.
Izgovorio je njeno ime i pomogao meni da se uspravim. Vukući noge po podu, ta Rea nam se približila i uz uzdah me pogledala.
Rea: Nisam znala da si ovde, ni mene ovde ne dovodiš.
Očigledno je bilo da je njena rečenica bila namenjena Stefanu, ali pogled sa mene nije skidala. Želela je da me pogledom saseče, kao kada stabljiku cveta pokidate na pola kada ga uberete.
Stefan: Glavna sala je zatvorena, a Helena ne može da propušta trening. Zato sam je doveo ovde. Takođe, Helena je glavni dizajner za našu teretanu.
Rea: Oh! Nisam znala. Onda, da se upoznamo. Ja sam Rea, Stefanova devojka.
Naglasila je to, a moje srce se slomilo. Kako je uopšte moglo da se slomi kada odavno slomljeno stoji? Ipak, osmehnula sam joj se i uljudno pružila ruku njenoj.
Helena: Drago mi je, ja sam Helena. Moj trening se završio, pa vas moram napustiti. Doviđenja.
Čak je i to bilo hladno, za Reu a i za Stefana. Uzela sam svoju torbu i našla se u ženskoj svlačionici. Besno sam vadila garderobu iz nje, skoro pa sam i cepala tkaninu. Kako može da prećuti to da ima devojku?! Kako može da mi da znak da se nadam?!