Izleči mi rane 💙💎 [ZAVRŠENA]

Izleči mi rane - 111. deo

~ Izleči mi rane ~
●111.deo●
✦Stefan✦
Celim putem do gradske bolnice Helena je krvarila na peškiru na zadnjem sedištu auta. Pored toga što je krvarila, neprestano je i plakala. Po ulazu u bolnicu, Helenu su odmah odvezli u operacionu salu. Zaustavili su joj krvarenje i uklonili fetus koji su iz sale izneli u maloj providnoj plastičnoj kutiji. Izgledalo je tako malo, a već se videlo da je na pomolu razvitka. Prošli su užurbano pored mene noseći tu kutiju, možda želeći da ja to ne vidim da mi ne bude teško. Ali morao sam to da vidim da bih i ja osetio tu bol koja je probadala Helenu. Peklo je užasno, ali nimalo kao nju.
Omamljenu od anestezije, izveli su je iz operacione sale i smestili u bolničku sobu. Doktor mi je saopštio da je fetus bio preslab, kao što se i očekivalo od samog početka. Skrhan sam bio tim rečima iako sam to već znao. Prevelika krivica je stajala na mojim leđima i pritiskala me.
"Trebao si da je ubediš da se predomisli!", glas u glavi mi je davao nemir koji se samo uvećavao svakog narednog minuta. Dejstvo anestezije je brzo prošlo kod Helene, kako to već ide kod abortusa, ali mi nisu dali da budem sa njom u sobi. Tačnije, ona nije želela nikoga da primi. Tek tada je bio znak da će ovo biti pakao, veći nego što možemo podneti. Bezizražajno je gledala u stranu, skoro i ne treptajući. Nisam nikako mogao da je utešim, pa sam samo poslao Benu poruku da stigne u bolnicu. Nije bilo ni potrebe pisati zašto...
Čučeći u hodniku sačekao sam ga, a on je došao kroz desetak minuta. Ovaj prizor mene u slomljenom izdanju je već video kada je Helena nestala, istorija se ponavlja.
Ben: Nemoj mi reći...
Stefan: Doživela je spontani pobačaj jutros. Uklonili su fetus pre sat vremena i zaustavili krvarenje.
Reči su hladno izlazile iz mene kao da su svakodnevne i bezbolne. Toliko sam bio izbezumljen da me bol nije uništavao. Tek će me kasnije stići, znam to.
Ben: Dođavola..! Mislio sam da će se čudo dogoditi, ponadao sam se...
Stefan: Ne znam kako će ona ovo preživeti, i meni je preteško. A ne želi nikoga da vidi. Šta ako se ponovo udaljimo, Bene..?
Pokrio sam usta šakom da sakrijem svoje nervozno pomeranje usana pred Benom. Izgubiću je po ko zna koji put!
Ben: Nećete se udaljiti, ne budali sad i ti. Jeste teško, ali... naći ćete vi već način. Vi ste Stefan i Helena, sve možete da prebrodite. Ja sam ubeđen u to.
Drmao me je da se dozovem pameti dok su mi se oči punile suzama. Bilo je ovo teže nego što Ben misli.
Stefan: Pogledaj je. Leži i teče joj infuzija, a ona besciljno gleda u jednu tačku. Gotovo i ne trepće..! Ne želi mene pored sebe. I ti i dalje misliš da ćemo biti dobro..?
Ben: Da, i dalje to mislim. Jer ste stvoreni jedno za drugo i verujem da ćete sve u životu savladati. Nemoj me nervirati, ponavljam ovde kao papagaj jedno te isto. I ti znaš da sam u pravu.
Delom duše sam i znao to, ali je bolno gledati Helenu tako beživotnu. Kako je podići iz mrtvih? Kako je oživeti? Kada ona trenutno nema ničega u sebi...
Bez ikakve iskre u očima.
Bez ikakvog osmeha.
Bez ikakve ljubavi.
Moja ljubav se slomila.
A i ja sa njom...