Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 113. deo

~ Moj tata ~
●113.deo●
✦Anastasija✦
Par dana je prošlo od prosidbe u prohladnom parku, a ja se svako jutro budim sa velikim kezom na licu i smešim se gledajući u svetlucavi prsten na mojoj ruci. Ivan bi mi se naglas smejao čim bi ulovio moj pogled koji je odlutao u daleku budućnost i maštu.
Pozvali smo Lazara, Valentinu, Leu i malog Lava da dođu kod nas na posebnu večeru zbog prosidbe, ali je Lav i dalje poprilično nervozan i ne bi još da ga vode dok se njegovi grčevi i plakanje ne smire. Nismo ih prisiljavali, pa smo uzeli otmeniju hranu ali u manjoj količini. Ivan je otišao u restoran da je preuzme, a ja sam postavila trpezarijski sto. Astra je i dalje bila u svojoj sobi, te sam tiho pokucala na vrata i ušla u sobu.
Anastasija: Ivan uskoro donosi večeru.
Astra: Važi, dolazim...
Ni pogledala me nije, već je pogled držala spuštenim.
Anastasija: Astrice..?
Sela sam polako na krevet pokraj njenih nogu i stavila ruku preko njenih zgrčenih. Njene vruće suze su mi kapnule na ruku.
Anastasija: Jel ti se desilo nešto? Zašto plačeš..?
Astra je znala da sam ja previše emotivna i da me svaka stvar pogađa, a sada sam bila sigurna da joj se nešto dogodilo.
Astra: Vi ste se sada verili... i...
Anastasija: Tužna si zbog toga..?
Astra: Ne.. presrećna sam zbog tebe i tate..! Samo... ne želim da se ponovo dogodi tuga...
Zajecala je toliko snažno da joj se kosa stresla.
Anastasija: Kaži mi.. čega se plašiš?
Astra: Znam da tata krije svoju bol, ali znam i da je zavoleo Dariju... Ne želim da ga ponovo zaboli, ne želim da ponovo prolazi kroz razočarenje.
To je to, pucala je sada po svim šavovima. Haos koji je Darija napravila sada nju sustiže. Plače kao kiša.
Astra: Nemoj da povrediš mog tatu, molim te...
Odmah sam sela bliže njoj i privila je u čvrst zagrljaj. Zaplakala sam sa njom i mazila je po kosi dok sam slušala njene jecaje.
Anastasija: Nikada neću povrediti tvog tatu.. volim ga i nikada ga ne bih mogla povrediti...
✦Ivan✦
Čim sam ušao u stan, nešto je bilo drugačije. Previše je tiho bilo. Nisam želeo da viknem pa da uplašim Astru i Anastasiju, te sam se kao lopov šunjao po stanu. Došao sam do Astrinih otvorenih vrata i video njih dve zagrljene. Astra je dušu ispuštala u Anastasijinom zagrljaju, a sa njom je i ona plakala.
Anastasija: Znam da je Darija napravila strašnu stvar, ali ja neću... Obećavam ti to.
Nisam mogao lepši prizor da nađem. Iako su zajedno plakale, razumele su se najbolje. Ćutke sam ih gledao, te me je Anastasija videla i pružila mi ruku. Polako sam im prišao i obe ih zagrlio.
Ivan: Lepotice moje...
I Astra se smirivala, a ja sam bio ponosan na Anastasiju. Bolje se od bilo koje majke ponela.
Ivan: Zvezdice... ne treba da se brineš, pogotovo ne za mene.
Obrisao sam joj mokre obraze i poljubio ih. Želim da je uverim da odsad idu samo lepi dani, da su oni loši iza nas. Tamo će i ostati zauvek.
Ivan: Nemoj da plačeš. Nema potrebe za tim večeras...
Osmehnula se najzad i zagrlila me. Anastasija nas je gledala sa smeškom, te sam poljubio njenu ruku. Kakav sam magarac bio i protraćio tri godine ovakvu šansu..!
Anastasija: Sad možemo da večeramo, da se ne ohladi.
Ivan: Tako je, hajde umijte se obe, a ja ću raspakovati hranu.
Astra je odmah ustala i krenula ka kupatilu, a ja sam zadržao Anastasiju u sobi. Oči su joj još uvek bile suzne.
Ivan: Volim te...
Nisam ni sačekao njen odgovor, spustio sam na njene usne. Slankasti ukus mi je dotakao jezik.
Anastasija: Obećala sam Astri, a obećaću i tebi. Nikada te neću povrediti. Ni tebe, ni nju. Volim te puno..!
Dala mi je čvrst i topao zagrljaj iz kojeg nisam želeo da izađem naredna dva sata. Ni sam nisam bio svestan da mi je mir u zagrljaju sa njom bio preko potreban. Da ćutimo, da se grlimo i da se u tišini razumemo.