Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 87. deo

~ Moj tata ~
●87.deo●
✦Ivan✦
Besciljno sam lutao ulicama i vukao noge po betonu. I papir mi je u ruci ovlažio. Dobijao sam razne poglede ljudi i mogao sam samo da pretpostavim kako užasno izgledam. Izgubljen sam bez Astre. Već je počeo novi radni dan, sat je otkucao pola devet. Trebalo bi da sam na poslu, a ja jedva i dišem. Uz tiho otključavanje vrata, uvukao sam se u stan. Već je Astrin miris izbledeo, a suze su mi odmah potekle. Zgužvao sam besno zabranu prilaska bacivši je na pod, te sam odmarširao do telefona. Dišući duboko i uzrujano, pritiskao sam brojeve Darijinog fiksnog telefona. Ako ne mogu da im se približim, barem mogu da ih zovem. Dobar znak, zvoni.
Xx: Halo?
Ivan: Halo, da li je tu Darija Velton?
Tražio sam nju jer je glas bio nepoznat.
Xx: Ne, mi smo se tek doselili.
Ivan: U redu, izvinite.
Grubo sam spustio slušalicu psovajući. Napustila je stan i ko zna gde je odvela Astru. Ne mogu nikako doći do njih, a siguran sam da mi ni policija sada ne bi pomogla dok se optužbe ne odbace.
Ivan: Šta da radim...?
Uhvatio sam se za čelo i nervozno počeo da šetam po dnevnom boravku. Sveće na kuhinjskom stolu u trpezariji su izgorele do samog kraja. Besno sam došao do njega i tanjire pobacao na pod. Rasprsli su se na sitne komade.
Ivan: Primio sam zmiju u svoj dom...
Sigurno bih još nešto razbio da mi se zvono na ulaznim vratima nije oglasilo. Potrčao sam ka njima i ugledao Anastasiju.
Anastasija: Nisi se javljao.. Bože Ivane, izgledaš užasno..!
Ivan: I osećam se užasno.
✦Anastasija✦
Ostavio je otvorena vrata i povukao se na sredinu dnevne sobe. Odatle sam mogla videti rasute parčiće posuđa na podu trpezarije.
Anastasija: Šta se dogodilo..?!
Uplašeno sam upitala i po prvi put sam začula njegov drugačiji glas. Slomljeni glas.
Ivan: Izgubio sam je... izgubio sam Astru.
Anastasija: Šta? Šta pričaš? Idemo u policiju!
Ivan: Oni su mi je oduzeli.. Astra nije moja biološka ćerka.. a Darija joj je majka!
Viknuo je kroz plač tako glasno da mu je srce prepuklo. Držao se okrenutih leđa, ali je besno čupao kosu sa glave. Lagao je da mu je ćerka...
Anastasija: Zašto si lagao onda?
Ivan: Našao sam je.. bačenu u smeće, gušila se. Nisam imao srca da je ostavim u domu!
Okrenuo se ka meni očiju punih suza i pao na kolena. Klekla sam za njim i uhvatila ga za ruke.
Anastasija: Ivane...
Ivan: Kako sam mogao da znam da mi je ona neprijatelj?!
Kroz bolno jecanje se gušio u suzama i pod prstima sam osećala kako steže mišiće. Ubio bi se da može, znam koliko bi se žrtvovao za Astru.
Anastasija: Možda je imala razloga...
Ivan: Samo hladnokrvni monstrum to može uraditi bebi! Anastasija, sva je bila krvava, tek je došla na svet!
Mogla sam samo zamisliti tu sliku u glavi. Imala je sreću što se Ivan našao u tom trenutku na tom mestu.
Ivan: Izgubio sam je...
Savio se preko kolena i njegova glava se našla u mom krilu. Trnci su mi prošli kroz telo. Plakao je u mom krilu i tu tražio utehu. Drhtavim rukama sam dotakla njegova leđa i slomila sam se. Ovoliki čovek, snažan kao stena, drhtao je kraj mene. Njegova motivacija, njegov jedini oslonac u životu i ljubav mu je oduzeta.
Anastasija: Ivane. Naći ćemo način. Uzećemo najbolje advokate, pisaćemo svakome, svima ćemo tražiti pomoć. Obećavam ti da ćemo vratiti Astru kući.
I meni je glas drhtao, ali morala sam nešto da uradim. Ni za Astru ni za Ivana ova razdvojenost nije dobra. Uništiće ih.
Ivan: Ne znam šta da radim... Kriv sam što sam tu zmiju približio Astri!
Nisam želela da toliko krivi sebe.
Anastasija: Nisi mogao da znaš...
Tiho sam šapnula i pomazila ga po glavi. Iako ovo nije trenutak za to, moje emocije su se uzburkale. Tražio je neku vrstu utehe kod mene.
Anastasija: Uspećemo. Obećavam ti, uspećemo. Nećemo stati dok je ne vratimo kući.