Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 140. deo

~ Moj tata ~
●140.deo●
✦Anastasija✦
Ruke su mi se zatresle, pucanj je prostrujio zgradom, a i mojim ušima. Astra je za mnom izletela iz svoje sobe, te smo obe ugledale Ivana kako krvari na podu.
Anastasija: Ivane, dušo!
Astra: Tata!
Kleknula sam kraj njega i u strahu prekrila njegovu ranu svojom rukom, a Astra se od straha tresla sa njegove druge strane.
Anastasija: Pomozi mi da ga prebacimo na sofu.
Stenjao je od bolova i ubrzano je disao, a ja sam se samo molila da rana nije preozbiljna i da mu život nije u opasnosti.
Astra: Mama.. Šta ćemo..?!
Anastasija: Nije strašno.. Metak je samo okrznuo, pogledaj u naslon.
Okrenula se ka naslonu sofe i videla rupu od metka na njemu, pa joj laknulo, verujem. Zadigla sam mu majicu i videla samo razdvojenu kožu, poput dublje posekotine. Metak je samo pocepao Ivanu kožu, imao je sreće ali mu krv i dalje lipti nekontrolisano.
Anastasija: U fioci ispod televizora imaš telefon privatnog lekara, pozovi ga.
Čim je Astra otrčala, okrenula sam se prema Ivanu. Želela sam da je udaljim da se ne bi brinula još više.
Anastasija: Bićeš dobro.. Jasno? Bićeš dobro, nema napuštanja. Imamo još toliko toga da proživimo, da se nisi usudio da umreš...
Ivan: Neću vas ostaviti, ne brini se. Samo.. zaustavi krvarenje...
Snažno sam jednom rukom stegla kožu zajedno, a drugom rukom sam krpom pritisla i oslabila krvarenje. Znoj je lio sa Ivanovog lica i postajao je bleđi, a Astrin usplahireni glas je u pozadini govorio doktoru našu adresu.
Anastasija: Bićeš dobro, ljubavi. Bićeš dobro...
Zaškripao je zubima i klimnuo glavom trudeći se da ignoriše bolove.
Astra: Blizu je doktor, stići će za par minuta.
Uhvatila je Ivana za levu ruku i ponovo zaplakala. Sama sebi sam se čudila kako ja nisam zaplakala, ali nisam smela da popustim pritisak na rani.
Anastasija: Ivane, ko je ovo uradio? Koga si video?
Ivan: Rafael.. Rafael je imao pištolj..
Zakašljao se, pa mu se rana još više otvorila i krvarila. Astra je ćutala u šoku, a onda je odjednom samo zajecala.
Astra: Ja sam kriva..! Zbog mene si upucan!
Ivan: Nije, zvezdice...
Ne vredi, Astrinu bol sada niko ne može da smanji. Sada sam i kolenom pritiskala ranu, te se srećom doktor pojavio.
Doktor: Da vidim.. Imaćeš duboke šavove, da znaš.
Ivan: Samo me sredi..!
Nisam više uključivala Astru, dovoljno se potresla. Sklonila sam je u kuhinju dok smo u dnevnoj sobi namestili Ivana za ušivanje. Ni on nije želeo da ja ostanem i da ga gledam, zato sam se pridružila Astri u kuhinji. Odmah me je zagrlila i zaplakala.
Anastasija: Biće on dobro, ovo je najbolji lekar.
Iza stuba koji predvaja kuhinju i dnevnu sobu krišom sam pogledala ka Ivanu. Stezao je vilicu i trpeo na živo ušivanje. Lekar je naš prijatelj i znamo da ništa neće prijaviti bez našeg znanja, pa tako neće ni prijaviti ovaj incident dok mi ne reagujemo.
Astra: Nisam znala da bi Rafael mogao tako daleko da ode..! Nisam znala..!
Anastasija: Ššš... Prešao je granicu, ali ćemo se pobrinuti za to.
Preko njenog ramena videla sam čauru na parketu ispred vrata, a imamo i metak što je sve što nam treba. Primirila se pa sam u čistu kesicu pokupila čauru, a kasnije ću i metak.
Doktor: Zašio sam ga, dao mu lekove i obavezno mora da miruje. Neka spava tu u dnevnom boravku noćas, da se ne napreže i da ustaje.
Astra: Biće dobro..?!
Doktor: Ako bude mirovao, hoće. Izvadio sam vam i ovo iz sofe, mislim da će vam trebati.
U providnoj čašici je stajao krvav metak, sveže izvađen iz sofe.
Anastasija: Hvala Vam..!
Odmah sam mu platila i više nego što je trebalo, a završio je i brže nego što sam očekivala. Kraj vrata je i dalje stajala mala barica krvi, ali sam je samo preskočila i došla do Ivana.
Anastasija: Hej..
Ivan: Dobro sam, devojke. Oporaviću se.
Astra: Tata, izvini! Zbog mene se ovo desilo...
Uprkos rani na toj strani, privukao je Astru na svoja prsa i prošao joj prstima kroz kosu.
Ivan: Nisi ti ni za šta kriva. Nikada da to više nisi rekla. Desilo se, bitno je da sam i dalje živ.
Stegla se uz njega i zažmurila, a ja sam mu poljubila usne osetivši njegov slabašan smešak.
Anastasija: Najhrabriji moj...