Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 28. deo

~ Moj tata ~
●28.deo●
✦Ivan✦
Slušajući njen uplašeni i razjareni plač koji se nikako neće uskoro smiriti, Lazar je sam ušao u stan i našao me uznemirenog u Astrinoj sobi.
Džozef: Neko mora da plati cenu tvog ponašanja, Ivane. Sam si kriv za ovo, mala će platiti zbog tvog kukavičkog povlačenja iz prodaje.
Ivan: Da nisi slučajno..
Prekinuo mi je vezu. Teško sam spustio telefon, te pogledam u Lazara kome ništa nije jasno.
Lazar: Brate, gde je Opel Astra?
Ivan: Džo... Džozef ju je oteo..
Lazar: MOLIM?!
Lazar poviče tako da mi probije uši, te se unezvereno vratim u svoju spavaću sobu.
Lazar: Kako ju je bre oteo??
Ivan: Ne znam.. Ali je moram odmah vratiti. Ubiće je.
U šupljini zadnje daske u ormaru napipam pištolj, te ga izvučem i repetiram.
Lazar: Brate, odakle tebi to?
Ivan: Želiš li da razmisliš ponovo o tom pitanju?
Uz dignute obrve klimne glavom znajući da je postavio jako glupo pitanje bivšem dileru.
Lazar: Idem i ja sa tobom.
Ivan: Ne! Ja sam zasrao i sam ću to ispraviti, neću i tebe uvući u nevolju. Ti ostani ovde u slučaju da se nešto desi. Ako zove Valentina...
Zastanem na kratko prelazeći pogledom preko praznog stana, pa udahnem duboko.
Ivan: Nemoj joj reći šta se desilo dok se ne vratim sa Astrom.
Sumnja mu se nazirala u pogledu, nije bio siguran da ću se vratiti živ sa Astrom. Nisam ni ja bio siguran u to. Ali sam znao da moram sve da učinim za nju.
Život sam joj stavio na kocku.
U džep gornjeg dela trenerke zavučem pištolj, pa sa navučenom kapuljačom preko glave krenem skoro pa trčećim korakom ka kazinu "Diamonds". Dobijao sam zbunjene poglede zbog svog brzog hoda i verovatno izbezumljenog lica, a niko nije bio svestan da sam oružje držao tako blizu njih, a sakriveno od njihovih očiju.
Neviđeni gnev je strujao mojim telom, sve one brige koje sam imao su se obistinile. Astra je u Džozefovim prljavim, a možda i krvavim rukama. Sam sam za ovo kriv, dozvolio sam po zna koji put da Astra sama ostane u stanu.
Sven je stajao na svom uobičajenom mestu i u pravom trenutku je ulica bila pusta. Niko od prolaznika nije mogao da me spreči.
Sven: Ivane..
Posegao je za svojim pojasom ispod jakne, te ga pesnicom udarim u jagodičnu kost. Pukla je snažno i mene je zabolela šaka. Dovoljan je bio taj jedan udarac da ga oborim na beton i da se probijem unutar kazina. Od silne posvećenosti pokeru niko nije ni primetio da sam kao furija uleteo unutra i sišao trčeći niz stepenice pravo u suteren. Nogom sam snažno udario u kvaku, vrata su se otvorila i bučno udarila u zid praveći rupu u njemu. Džozef je sedeo mirno kraj Astre dok je ona plakala neprestano. Njegov sto je bio pomeren na drugu stranu prostorije, a on i Astra su bili u sredini.
Ivan: Trebao sam da znam da me nećeš tako lako ostaviti na miru.
Džozef: Trebao si da znaš da ne možeš tako lako izbrisati svoju prošlost.
Prvi put sam video tu neku drugačiju osiljenost u njegovom pogledu kada je zakoračio ka meni. Skupio je šake u pesnice i kao neki ulični grubijan se zaleteo ka meni.
Iz džepa sam izvukao pištolj uperivši ka njemu tamnu cev. Nije očekivao da ću izvući oružje, te je ustuknuo.
Ivan: Da nisi pokušao da se pomeriš..!