Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 163. deo

~ Moj tata ~
●163.deo●
✦Astra✦
Kazaljka na satu otkucala je dva posle ponoći. Ni oka nisam sklopila, neprestano sam gledala u mračni, ali čisti plafon u spavaćoj sobi. Nisam želela da razočaram Maksa, pa sam legla u sobu pored njegove. Držala sam prozor odškrinutim i pustila da me ledeni vazduh okrepi. Mada, ni to nije bilo dovoljno. Misli, a i oči su mi lutale ka vratima i ka Maksovoj sobi. Spava sigurno dubokim snom, a ja se borim sa nesanicom. Znala sam da posle onakvog poljupca u obraz neću moći da spavam. Jagodicama prstiju sam prelazila preko tog dela obraza i ježila se dok sam u mislima vrtela tu scenu. Maksove mekane usne...
Izdahnuvši sam ustala iz kreveta i tiho izašla iz spavaće sobe. Maksova vrata su bila zatvorena, tišina je bila u čitavom stanu, zgradi, a i u ulici. Nije ni čudo što može ovako lako da spava. Stala sam tik ispred njegovih vrata i digla ruku s namerom da pokucam. Šta ako ga ne probudim? Da li da uđem samo..?
Pokucala sam dvaput tiho i udahnula duboko. Šta ako izađe nag..?! Kako ću to podneti?!
Škripanje se začulo, a ubrzo zatim i njegovi pospani koraci, te su se vrata otvorila.
Maks: Astra..?
Trljao je jednom rukom svoje oko i srećom, bio je obučen. Verovatno se u međuvremenu obukao..
Maks: Jesi li dobro?
Skupio je obrve zabrinuto, a ja sam slegla ramenima.
Astra: Ne mogu da zaspim.
Očekivala sam izgleda da će biti budan sa mnom, da možda ni on nije mogao da zaspi posle poljupca. Nasmešio se, a potom klimnuo glavom.
Maks: Dobro onda.. Možda da popijemo nešto toplo. Mleko, kafu..
Astra: Toplu čokoladu..!
Maks: Može i to.
Pošla sam za njim u kuhinju i bokom se naslonila na kuhinjsku komodu. Povlačila sam rukave preko šaka gledajući u njegova leđa, pa sam mu prišla sa desne strane. Sa smeškom je mešao u omanjem bokalu provrelo mleko, kakao i gustin.
Maks: Jel ti neudobno, pa ne možeš da spavaš?
Astra: Ne, samo..
Maks: Samo šta?
Ponovo sam se unervozila i izmakla se. Kada bismo pričali kao drugovi sve bi proteklo glatko. Ali kada bismo se pogledali kao više od prijatelja, nismo znali šta da kažemo. Ili, barem ja nisam znala šta da kažem. Zašto je to tako..? Osećala sam sve oluje i uragane u sebi kad god bih ga pogledala, kad god bih osetila njegov miris..! A opet, ne znam ni da pisnem kada se setim propale ljubavi.
Maks: Pazi, vruće je.
Oprezno mi je dodao šolju tople čokolade, a potom je uzeo svoju. Nasuprot mene se naslonio na kuhinjski deo i srknuo gutljaj vrele tečnosti.
Maks: Nisam znao da imaš nesanicu, inače te ne bih ostavljao samu.
Astra: Nije bitno, proći će jednog dana. Počelo je otkad sam...
Zaćutala sam, ali je to bilo dovoljno da sam poveže. Noćima sam imala košmare i sanjala sam krv svuda oko sebe, ali ne može proći brzo takvo nedelo.
Maks: Nisam šećer stavio...
Približio mi se i preko mog ramena pružio ruku. Njegov parfem je odavno ispario, ali je njegov prirodni miris meni bio milion puta lepši i privlačniji.
Maks: Treba li tebi šećer?
Astra: Ne..
Glas mi je zadrhtao, što od straha što od nemoći pred njim. Vratile su mi se slike ponovo...
Maks: Jesi li dobro..?
Nespretno sam spustila šolju na pult i prošla rukom kroz kosu. Sve grozote se sada van košmara vraćaju.
Astra: Izvini...
Maks: Dođi.
Bez imalo oklevanja privukao je moje telo u svoje naručje. Kao od magičnog dodira, strah je nestao i ljubav je unela svoje kofere. Znala sam ovoga puta da me neće tako lako napustiti. Umirila sam se udišući njegov miris, te sam njegove prste osetila kako mile na mojim leđima.
Maks: Samo diši... i nestaće...
Zavukla sam lice bliže njegovom vratu i rukama ga čvršće stegla u zagrljaju. Miris tople čokolade se uvijao oko nas, a mi smo se u sada prijatnoj tišini grlili.