Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 37. deo

~ Moj tata ~
●37.deo●
✦Ivan✦
Lazar: Ko je sad predveče? Nemoj neka nevolja da mi se pojavi, prebiću ga ko god da je!
Preduhitrim ga i otvorim vrata, pa ugledam Valentinu sa nekim slabim osmehom.
Valentina: Hej.. Pretpostavila sam da ste ti i Lazar ovde.. Mogu li da vam se pridružim?
Kao neka stidljiva devojčica je lomila prste misleći da neću primetiti.
Ivan: Naravno da možeš.
Privučem je u topli zagrljaj koji sam i njoj i Lazaru davao ranije u teškim danima, pa osetim neko olakšanje. Svo troje smo tu, još samo da se Astra probudi i napraviće nam žurku.
Lazar: Jesi li bolje?
Valentina: Jesam, mnogo bolje..
I on ju je zagrlio, a ja namerno izdignem obrve gledajući u njega. Ironično prevrnu očima, te se nečujno nasmejem. Da ste samo malo ozbiljniji, shvatili bi vi jedno drugo. Ali dobro, osamnaest godina imate, valjda ćete uskoro shvatiti.
Celo predveče smo i Lazar i ja zbijali šale i tako donosili osmeh Valentininom licu. Izgleda da je naš smeh i probudio Astru, zaplakala je samo da bih je doveo da bude kod nas.
Ivan: Neko nam se buni što je sam..!
Smestim je između mene i Lazara na sofi, pa je on odmah počeo da je provocira. Njoj je odgovaralo, ali kladim se da će je za par godina to užasno nervirati.
Valentina je sa širokim osmehom posmatrala Astru, a ja sam konačno uspeo da ulovim Lazarev pogled. Očima sam mu pokazao na Valentinu dajući mu do znanja da konačno prizna, ali samo je neprimetno odmahnuo glavom. Jebote Lazare, ne budi magarac! Šta je toliko strašno reći devojci koju voliš šta osećaš prema njoj?!
Valentina: Samo zbog Astre ne mogu da dočekam da postanem majka.
Iz vedra neba se oglasi Valentina, te uočim Lazarev razočaran pogled. Znam da ga ovo pogađa, opet misli da ne može ništa dobro uraditi. Nervozno je ćutao par trenutaka, pa se odjednom podigao sa sofe.
Lazar: Ovaj.. ja, idem. Umorio sam se danas na poslu. Vidimo se u stanu, Vale..!
Munjevito se pozdravio sa nama i izašao na vrata. I Astra je zbunjeno gledala za njim, a ništa nije razumela.
Valentina: I on dosta radi.
Ivan: Ti stvarno ne vidiš ili se samo praviš da ne vidiš?
Valentina: Šta?
Iz čista mira me je Astra rukom udarila po prsima, da sam jauknuo.
Ivan: Pa to boli, Astra..!
Kao da se na meni istresla što je Lazar samo tako otišao.
Valentina: Šta da vidim..?
Ivan: Zar ne vidiš kako se Lazar ophodi prema tebi? Zar ne vidiš da te gleda i čuva kao malo vode na dlanu? Da je spreman da ubije svakoga ukoliko vidi samo jednu tvoju malecnu suzu?
Razdvojenih usana je pogledala u vrata kroz koje je Lazar pre samo nekoliko trenutaka izašao.
Valentina: Zar.. zar on..?
Ivan: Da, zaljubljen je u tebe do ušiju. Pokušava je svim silama da se otrgne od toga, ali mu sve teže postaje.
Skupila je obrve tužno i počela otežano da diše. Nisam trebao da se umešam, ali očigledno je da će Lazaru trebati vekovi da nešto učini..!
Valentina: Ja.. nisam imala pojma.. Mada, za dosta toga nisam znala.
Ivan: Ko zna da li bi ti rekao. Boji se.
Valentina: Čega?
Ivan: Bolje od njega da saznaš, ne od mene. Ali, veruj mi. Lazar će se uništiti koliko mu nije dobro. Taj dečko umire za tobom.
Sedela je kao statua u fotelji dok se Astra kikotala kraj mene. Za nju je ovo sve zabava.
Valentina: Ja.. ne znam šta da kažem.
Na trenutak se osmehnula, a sve bih na svetu dao samo da znam na šta je pomislila..!
Valentina: Am.. onda.. Idem ja. Da pričam sa njim kući, pa.. videćemo se.
Isprekidano je govorila, te samo klimnem glavom. Sama je izašla na vrata, te ostanem da se smejem za njom.
Biće ovo vesela noć za njih dvoje.