Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 15. deo

~ Moj tata ~
●15.deo●
✦Ivan✦
Ukočen i oznojenog čela, otvorio sam oči lagano i pogledao u uski deo prozora koji zavesa nije pokrila. Morao sam i ravnomerno da dišem zbog Astre na mojim grudima. Imala je grčeve i cele noći se meškoljila pored mene, te nisam imao izbora da je privijem na svoje grudi ne bi li se smirila. Imao sam osećaj da su je moje disanje i otkucaji srca smirili u zadnjem momentu i spavali smo mirno sigurno tri sata bez prekida. Protegao sam se i video da je već podne, a i vreme za njeno jelo. Ja ni ne stižem da jedem kako treba, vrtim se oko nje stalno. I polako, ali sigurno prirasta mi srcu sve više. Možda je o ovome Valentina govorila.
Ostalo je još samo malo do kraja meseca, Astra će napuniti svoj prvi mesec, a meni ističe vreme za najopasniju odluku u životu. Ona brzo raste, uskoro ćemo na prvu kontrolu i vreme sa njom mi brzo prolazi. Za tren oka će napuniti svoju prvu godinu.
Presvukao sam je polako je budeći, te sam je smestio u nosiljku oko moga tela. I Lazar je nešto pogodio u kupovini. Sledećeg meseca bi trebalo da počnemo sa radom na njenoj sobi, a meni već sad pada teško jer će biti dalje od mene.
Radoznalo je razgledala stan dok sam je nosio do kuhinje, te sam u par koraka napravio formulu. Izveštio sam se u tome. Sačekao sam da se mleko malo prohladi, a u toku jela me je Lazar pozvao.
Ivan: Ti baš znaš kad se kod nas jede.
Lazar: Brate, vas dvoje jedete na svaka dva sata, kako ne promašim.
Nasmejem se tiho dok me je Astra gutajući mleko zbunjeno gledala. Videla me je par puta kako se smejem i da uskoro mogu da očekujem da će mi se nasmešiti.
Ivan: Kako je Valentina?
Lazar: Malo bolje, valjda je pristala da popriča sa Markom, da mu dopusti da se izvini. Ne znam, mnogo mu veruje..!
Izdahnem gledajući zamišljeno u mleko kako se prazni iz flaše. Valentina je previše naivna, a nikada nije želela da mi se skroz poveri. I ne tražim joj to, želim da bude dobro. Svakako se više poverava Lazaru, pa ja od njega saznam šta se događa.
Lazar: Slomiću ga ako je samo opet takne bez njene dozvole..!
Ivan: Znam te, samo nemoj da ja čistim za tobom.
Lazar: Kako mi je Opel Astra?
Prevrnem očima uz uzdah, te odložim praznu flašicu na stočić.
Ivan: Ne upoređuj mi dete sa autom. I dobro je, uskoro ćemo na prvu kontrolu.
Lazar: Svratiću ovih dana do vas, uželeo sam je se.
Zavoleo ju je u samo par dana neopisivo. Igra se sa njom, izmori je dok ne zaspi, a stalno je moram presvlačiti jer ne ume da je nahrani bez nereda. Kada bih morao da odem na prodaju kod mušterije, kod Lazara bih je ostavio na čuvanje.
Prekinem vezu, te je prošetam po stanu kako bi podrignula, a zatim se vratim na kauč.
Ivan: Moram ti kupiti neke igračke, zvezdice. Ne možeš se sa svojim čarapicama igrati.
Cik njenog smeha se uvuče po prvi put u moje uši i radostan osmeh je napravio bucmaste obraščiće na njenom licu.
Ivan: Pa ko se to smeje..?!
Sagnem se do njenog stomačića ljubeći ga, a to nju najviše golica. Ovi trenuci sa njom mi polako potiskuju sve loše uspomene.
Astra me leči svojom dušom.
Ovaj divan trenutak opet prekine moj telefon i ugledam poruku sa broja koji nisam memorisao. Ali sam odmah znao kome taj broj pripada.
"Koja je tvoja odluka?"
Iako sam imao još vremena da odlučim, Džozef nije voleo da čeka zadnji trenutak. Sve je želeo, pohlepa mu je tekla u venama umesto krvi. Skupljenih obrva sam pogledao u Astru koja je pružala nogice i rukice ka meni, te teško i bolno progutam knedlu.
Ovo za tebe radim, zvezdice.
"Prihvatam ponudu."
Odložim telefon i isprekidano udahnem vazduh u svoja pluća. Prihvatio sam opasan posao, smrtonosan po druge, ali i po mene. Dilovanje spidbola će mi promeniti život.