Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 162. deo

~ Moj tata ~
●162.deo●
✦Astra✦
Grejući se u autu, Maks i ja smo proveli kvalitetnih tri sata priče i smeha. Nebo je celog dana, ali i cele večeri bilo vrlo vedro, te sam blago poskočila u sedištu kada se munja prolomila ispred nas. Nakon par minuta je i kiša počela da pljušti, snažne kapljice su udarale po šoferšajbni, a mi smo se zaglavili u najgušćem saobraćaju.
Maks: Lepo nam se završava veče..
Ironično je izustio, te sam se nasmešila. Stajali smo već pola sata u gužvi automobila, te je najednom samo coknuo jezikom.
Maks: Do tvoje zgrade se ne može doći. Ići ćemo kod mene.
Moram priznati da sam se štrecnula. Šta ću roditeljima reći gde sam..? Nisam uspela ni da pisnem, već sam u tišini posmatrala kuda vozi. Očekivala sam možda da živi u nekoj raskošnoj kući, sa velikim dvorištem i imanjem, ali je dovezao auto u tihu i mirnu uličicu. Parkirao se kraj trotoara ispred bele novozidane zgrade. U rukama sam ponela svoj buket cveća, te me je poveo ka stepenicama. Popeli smo se na četvrti sprat, pa me je propustio na ulaznim vratima. Oprezno sam zakoračila i u polumraku osmotrila prostorije stana. Jednostavna bela boja je sve popunila, a jedino se od te boje odvajao kamin između dva zida od stakla. Kao da je betonski deo zida samo za kamin bio namenjen.
Astra: Kamin na četvrtom spratu?
Maks: Dogovorio sam se komšijama oko toga.
Polako sam klimnula glavom i spustila buket cveća na stakleni stočić ispred bele garniture.
Maks: Nema struje, dešava se da je ova zgrada izgubi u ovakvoj kiši.
Astra: Nema veze, ne smeta mi.
Ulične svetiljke su delimično obasjavale Maksov stan, to mi je bilo dovoljno. Mada, srce mi je ubrzalo u polumraku. Šta ako mi priđe sa leđa? Šta ako me zagrli..? Šta ako me poljubi?!
Maks: Slobodno javi svojima gde si.
Zalutao je negde u kuhinju, te sam na brzinu tati poslala poruku gde sam i da ću možda prenoćiti kod Maksa. Nije baš da sam želela da kažem istinu, želela sam da kažem da sam kod Magdalene. Ali neka, laži ionako ništa dobro nisu donele u mom životu.
Maks: Izvoli.
Astra: Hvala ti...
Spustio je čašu soka na stočić, a ja sam se naslonila ramenom kraj prozorskog okvira dok me je vatra u kaminu sa leđa grejala.
Maks: Srećan ti Dan zaljubljenih.
Zbunjeno sam skupila obrve i bacila pogled na telefon. Četrnaesti februar.. dan ljubavi.. mesec ljubavi.. Na današnji dan me je izveo...
Astra: Zar ti delujem zaljubljeno?
Maks: Pomislio sam tako.
Sa smeškom na usnama otpio je sok znajući tačno šta radi. Zna da sam zaljubljena u njega..!
Astra: U pravu si. Izgleda da jesam...
Spustila sam pogled sa blagim osmehom, te najzad otpijem malo soka. Taman da mi osveži suvo grlo od napetosti.
Maks: Pored moje sobe je još jedna, možeš tu prespavati. Sve je namešteno.
Astra: Nije mi problem i na sofi da spavam.
Maks: Ne može tako, nije u redu. Ako ti je udobnije možeš i u mom krevetu, a ja ću spavati na sofi. Ali bilo bi mi drago da ne spavaš ovde.
Astra: Dobro..
Slatko se nasmejao i ustao sa garniture. Pre nego što je krenuo ka hodniku do spavaćih soba, prišao mi je blizu lica. Disanje mi se odmah poremetilo.
Maks: Laku noć, Astra.
Glas mu je na sekund zvučao hrapavo, ali čim je moje ime prevalio preko usana vratila se nežnost. Sklopio je oči na pola i spustio usne na moj obraz, tik pored usana. Zadrhtala sam zbog tog poljupca u obraz i moj vruć dah je završio na njegovom vratu. Iako je poljubac kratko trajao, obrazi su nam se ovlaš dodirivali još neko vreme. Kao da se oboje borimo sa sopstvenim osećanjima, da li da se poljubimo ili ne.
Naposletku se odmakao i nasmešio ne sklanjajući svoj dlan sa mog obraza.
Astra: Laku noć, Makse.
Gledala sam za njim sve dok nije nestao iz zida hodnika, te sam izdahnula što sam tiše mogla. Bio mi je tako blizu..! Njegove usne su bile pored mojih!
Dan zaljubljenih.. nije to tako slučajno.