Ivan Valić, mladić buntovne naravi, bavi se mračnim poslom kako bi zaradio za sebe, a na neobičnom mestu zapaža tamnu siluetu kako u kontejner baca misterioznu torbu. Isprva mu to nije ništa neobično za taj deo grada gde on prodaje drogu, ali kada z...
~ Moj tata ~ ●155.deo● ✦Astra✦ Bila sam pomalo zatečena i vrlo zbunjena. Ovaj momak ide sa mnom na fakultet? Astra: Nisam te viđala.. Maks: Prebacio sam se, zapravo si ti ta koja je trebala da mi pokaže okolo. Ali nisam uspeo da te nađem. Astra: Izvini zbog toga. Osetila sam crvenilo kako mi udara u obraze, veoma brzo. Maks: Pa, šta ćeš sad? Sa šarmantnim smeškom me upita pokazujući na slomljenu cipelu. Astra: Ne mogu ući ovakva, moram kući. Maks: Hajde, odvešću te. Auto mi je tu. Nje-njegovim autom? Ne bih baš smela... Mada, nisam ni imala izbora. Bez telefona i bez jedne štikle nisam mogla daleko da odem. Izula sam i drugu štiklu, te krenula ka trotoaru. Nežno mi je dotakao struk sa leđa i poveo ka njegovom automobilu na vrhu ulice. Otvorio mi je vrata i smestio me na suvozačevo sedište. Dok sam ja vezala pojas preko grudi, on se već našao za volanom na svojoj strani. Objasnila sam mu otprilike gde živim, te se odmah uključio u saobraćaj. Ćutala sam par minuta u tišini ga krišom posmatrajući, te sam osetila žmarce po svojoj koži. Vene na levoj šaci su mu se ocrtale, a ručni sat i rukav ispeglane košulje su zaustavili dalji pogled na njegove ruke. Izgledao je vrlo mirno dok je vozio, te sam napokon progovorila uz stezanje kaiša na torbici. Možda saznam nešto više o njemu. Astra: Rado ću ti pokazati fakultet u ponedeljak. Maks: Odlično. Nećemo ići na ista predavanja, a tebe su profesori preporučili. Kažu da najbolje poznaješ fakultet. Astra: Zašto si se prebacio na naš fakultet? Gde si zapravo išao? Maks: Isto na pravni. Samo u drugom gradu, ali nije mi odgovarao. Naravno, probirljiv je oko školovanja. I ima izbora i opcija koliko mu se prohte. Nemoj Astra tako! Ipak brine o svojoj budućnosti, a ne kao ti! Maks: Umesto da te nađem u školi, ja te nađem u klubu..! Astra: Izašla sam na nagovor drugarice, nisam ni želela. Maks: Znači, zamalo da se ne sretnemo! Nasmejao se i pokazao blistave zube, ali i tako sladak osmeh..! Oči su mu se suzile zbog širokog smeška, te sam se i ja nasmejala. Opuštenost mu igra u zvonkom glasu. Astra: I... izvini što sam te zamalo oborila na zemlju. Maks: Nema problema. Nisam se nimalo pobunio. Ima nešto u njegovom osmehu i pogledu. Znam da me ne gleda, ali on želi da ga gledam. Kao po rutini da radi. A opet, prijatno je u njegovoj blizini. Astra: Možeš stati ovde..! Ne moraš skroz u ulicu... Na poslednjem semaforu sam se uskomešala u sedištu, te sam osetila njegov pogled na sebi. Maks: Zar ti delujem kao ubica? Uzdrhtala sam dok mi se koža ježila. Oh, nisi ubica ali takvim pogledom me sada ubijaš..! Astra: Ne, ali.. ne želim da baš znaš u kojoj zgradi živim... Maks: Vidi, da ideš desetak metara sama po mraku neću dopustiti. I to bosa. Parkiraću se tik ispred zgrade. I ne brini se, ne bih ti naudio ni u ludilu. Malo mi se telo opustilo i usne se protiv moje volje izvile u smešak. Njegova reč je poslednja, nema tu rasprave. Prstom sam mu pokazala na svoju zgradu, te je nežno zaustavio auto ispred kapije zgrade. Maks: Sačekaću te dok se preobuješ. Astra: Ne.. mislim da mi večeras ništa ne ide. Leći ću ipak. Maks: Kako želiš, ne teram te. Ali nemoj posle da ideš peške sama po mraku. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Astra: Obećavam, otići ću pravo u krevet. I.. hvala ti, Makse. Maks: Nema na čemu, Astra. Polako sam bosa iskoračila na ledeni beton trotoara i još jednom pogledala u njega pre nego što sam zatvorila vrata. Očekivala sam neki namig, pretpostavljajući da je još jedan od onih nadobudnih i egoističnih momaka, ali se on samo blago osmehnuo. Možda je on izuzetak. Auto mu se nije pomerio sve dok nisam ušla u zgradu, te sam uspela da se naslonim na hladan zid kada je zamakao. Naslonila sam dlan na svoje grudi osećajući kako mi srce udara kao ludo..! Srce, ne radi mi to, ne ovako prerano! Astra: Ne, izbaci to iz glave..! A kako da izbacim te sivkaste oči iz glave? Da li je moguće takav pogled, stas i glas zaboraviti i ignorisati?
Ups! Tento obrázek porušuje naše pokyny k obsahu. Před publikováním ho, prosím, buď odstraň, nebo nahraď jiným.
