Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 134. deo

~ Moj tata ~
●134.deo●
✦Astra✦
Nije bilo lako čuti ponovo njenu priču o toj kobnoj i nesrećnoj noći. Ni posle četiri godine moj um to nije preboleo, i sam se otvorio za nove rane.
Iako pred Darijom nisam zaplakala, u suzama sam napustila zatvor. Suze su mi klizile niz obraze dok sam hodala gipko ulicama Londona. Ljudi su mi svakakve poglede upućivali, kao da sam stajala pred njima ogoljena otkrivajući im sve svoje tajne i prošlost. Nisam ni brisala suze, neka ih, neka me napuste više.
Činilo mi se da sam išla u krug po gradu i da nisam nikuda posebno išla. A nije tako bilo. Umorno sam sela na pomalo vlažnu klupicu u pustom parku i tiho zajecala. Nikoga nije bilo, mogla sam i da vrištim od bola i niko me ne bi čuo. Loše stvari su se samo gomilale, nigde nije bilo vedrog neba, već samo tmurnog. Ponovo sam proživljavala razočarenje kao kada je i Darija bila u mom životu. Ustala sam sa klupice i počela da hodam polako po putićima u parku. Na drugoj strani ulice su ljudi normalno išli svojim putem i odjednom sam svakoga zamrzela. Samo sam ja imala probleme, a drugi su bili srećni i zadovoljni..!
Na izlazu iz parka popela sam se na prve dve stepenice i ugledala kontejner.
Astra: Ovde... ovde je to..
Darija je rekla da je to ovde, na uglu zatvorenog kluba koji je bio leglo dilera. Iza toga kluba je bila slepa uličica i pravo je gledala na ovaj kontejner. Darija je ovoga puta rekla istinu, sećala se gde me je ostavila i sada sam tu. Na mom početku. Propela sam se na prste i zavirila unutra. Slike iz mog zamišljanja kako sam ja zapravo izgledala te noći su se samo nizale meni pred očima. Sigurno sam bila preplašena, smrznuta, gladna i bolesna.
Ponovo sam podigla pogled ka uličici i zamislila tatu kako je sve to video. Darija je mene bacila tako lako, a tata je tome prisustvovao. Pokušala sam i da zamislim kako je tata reagovao kada me je našao. Da li je bio uplašen do srži? Bez razmišljanja me je uzeo i spasio odavde..!
Opet sam zajecala, ali glasnije. Sve se skupilo, sva prošlost je na mojim leđima sada. Darija, Džozef, Mark, Rafael, svi su sada moj problem!
Astra: Ne mogu..!
Ugrizla sam se za usnu i tiho zavrištala. Ne mogu da podnesem ovaj teret, ove muke i nevolje! Uz sve to, sada sam bez Rafaela potpuno sama... Nemam kome da se poverim, u nečijem zagrljaju da se isplačem! Nemam više nikoga!
Xx: Gospođice, jeste li dobro?
Jedan stariji čovek sede kosice zabrinuto me je gledao sa trotoara. Činilo se da ima veliku firmu, po skupocenom odelu i još skupljem ručnom satu.
Astra: U redu je sve, hvala Vam.
Xx: Treba li da Vas odvedem negde? Ipak plačete kao kiša...
Astra: Ne, ne..! Samo mi je trebalo da se isplačem...
Pozdravio se sa mnom i nastavio niz ulicu videvši da sam se polako smirivala. Zbog koga ja plačem? Zbog loših ljudi koji su uspeli da mi načine pakao od bajnog života..! Života koji mi je tata stvorio..!
Obrisala sam brzo suze sa obraza i popravila dugmad na kaputu. Konačno sam obrisala Dariju iz svoje prošlosti, a obrisaću i sve ostalo iz prošlosti. Jedino tako mogu nastaviti sa svojim životom.