Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 61. deo

~ Moj tata ~
●61.deo●
✦Ivan✦
Umorna od priredbe, Astra je pokušavala da drži oči otvorene kraj mog sedišta. Svako najmanje kočenje ju je žustro budilo i plašilo. Nepropisno sam je držao na prednjem sedištu, ali u ovoj gužvi u saobraćaju niko nas neće ni zaustaviti. Umornim koracima smo ušli u stan. Uneo sam je prvo u svoju sobu, pa se sanjivo zadržala za moja ramena dok sam joj oblačio pidžamu. Prva priredba i prvi pravi umor na njenom licu.
Astra: Tata, zašto me mama nije volela?
Kao bodež pravo u srce, izusti sanjivo i ukočim se u mestu. Nisam mogao doveka da izbegavam njena zapitkivanja, pa sam joj pre par godina rekao da mama nije želela da bude sa nama. Nisam imao srca da slažem da je umrla, a možda bi bolje bilo i da jeste.
Astra: Zašto nije ostala sa nama?
Tužnjikavo upita, te je privučem kod sebe u krilo. Njena mala bosa stopala su se grejala u mojim šakama.
Ivan: Ne znam, zvezdice.. Voleo bih da imam odgovor na to pitanje, ali ga nemam. Znam da ti fali mama...
Snuždeno i ja spustim pogled, pa se njene male rukice obaviju oko mog vrata.
Astra: Ali znam da me ti voliš, tata...
Ivan: Naravno da te volim, zvezdice..!
Udisao sam njen nežni i dečiji miris. Skinuo sam joj gumicu i njena plava kosa se rasula držeći na krajevima velike lokne. Pomerio sam se sa njom u naručju na sredinu kreveta i uzeo četku u ruke. Nežno sam joj prolazio njome kroz kosu.
Astra: Je li tebe tvoj tata isto voli? Hoćemo li ići jednom kod njega?
Ivan: Mene moj tata nije voleo, Astrice.
Astra: Zašto?
Iza njenih leđa nečujno uzdahnem i trepnem par puta. Ni na to pitanje ne znam pravi odgovor... Sve što vrtim u glavi je scena u kojoj moj otac baca kofer pun mojih stvari niz stepenice u zgradi gde smo živeli. Okrutan prizor za četrnaestogodišnjaka.
Ivan: Nije me voleo otac, verovatno nisam bio mladić kakvog je zamišljao. Nisam ispunio njegova očekivanja. Nigde na svetu ne postoji osoba koju roditelji vole. Bilo bi mnogo lakše da nije tako, ali.. tako je kako je.
Astra: Kao što mene mama nije volela..
Okrenula se ka meni stezajući svoje prstiće, te klimnem glavom blago.
Ivan: Da, kao mama.
Odložio sam četku nakon nekoliko minuta tišine među nama, te me je Astra povukla za rukav blago.
Astra: Mogu li pored tebe da spavam večeras?
Ivan: Naravno da možeš, zvezdice. Nikad to nemoj da me pitaš, uvek možeš spavati kraj mene.
Pomazim je blago ka obraščićima i smestim ispod pokrivača.
Ivan: Presvući ću se u kupatilu i doći ću brzo.
Ostavio sam je sa upaljenom lampom na noćnom stočiću i zatvorio se iza vrata kupatila. Uz masiranje vrata udahnuo sam duboko i naslonio se rukama na lavabo. Izdrži Ivane, još par godina će te pitati za nju. Posle će prestati..
Non stop sam to sebi ponavljao kako ne bih pukao, ali je godinama sve teže postajalo. Sve više je tražila odgovore, iako bi odgovor bio isti. Umio sam se hladnom vodom i vratio kod Astre presvučen u svoju pidžamu. Već je zaspala na mom jastuku.
Polako sam se uvukao pod pokrivač i približio je sebi. Zagrlila me je kroz san, te sam ugasio lampu i u mraku otisnuo poljubac u njenoj kosi.
Ivan: Ne boj se.. Tata ima ljubavi za oboje.