Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 161. deo

~ Moj tata ~
●161.deo●
✻SUTRADAN UVEČE✻
✦Astra✦
Uzdahnula sam već trideseti put za redom čekajući strpljivo Maksov poziv. Mama mi je nekolicinu puta rekla da mi garderoba odlično stoji, ali ja nisam bila zadovoljna. Imala sam bele uske farmerke i modro plavi džemperić, preko kojeg sam obukla kratku jaknicu. Oko vrata mi je bio široki pleteni šal iste boje kao i džemper i delimično ga je pokrivala moja puštena kosa.
Želela sam na trenutak i da izađem iz zgrade i da ga na ulici čekam, ali bi to bilo previše očigledno i... očajnički. Zar je moje srce toliko usamljeno? Ili je samo ludački zaljubljeno?
Taman na pola uzdaha stigla mi je poruka od njega, da me napokon smiri.
"U ulici sam."
To je značilo da se još nije parkirao ispred zgrade, sad već mogu da izađem..!
Astra: Otišla sam!
Ivan: Čuvaj se..!
Dala sam poljubac tati i izjurila iz stana. Hitro sam sišla niz stepenice i bacila se na hladan zimski vazduh. Trčeći se zamalo nisam ponovo sudarila sa njim..! U ruci je nosio mali buketić roze ruža, te je liznuo donju usnu najzad se osmehnuvši.
Astra: Cveće..?
Maks: Nisam baš mogao praznih ruku da dođem po tebe. Nije sastanak, ali zaslužuješ cveće.
Astra: Hvala...
Smešeći se pomirisala sam buket, te sam ušla u njegov auto. Cveće za mene...
Vozili smo se većinom u tišini, delom jer sam ja ostala zatečena Maksovim malim znakom pažnje u vidu cveća. Izlazili smo iz centra grada i zaputili se ka manjim brdovitim uličicama. Nisam imala nikakav strah pored njega. Zastao je na otvorenom brdu, gotovo na širokoj litici. Čuo se poneki huk zimskih sova koje su bile duboko skrivene u krošnjama drveća. Auto je ostavio da radi kako bismo imali svetla, ali i grejanje.
Maks: Ledeno je napolju, ali možemo otvoriti prozore ako...
Astra: Pogled... Predivan je.
Maks: Da, ovo je moje posebno mesto.
Ućutao je i pustio me da se nagledam pogleda na grad. Sitne kockice prozora su svetlele od unutrašnjih sijalica i kao novogodišnje lampice su se prostranjivale po celom gradu. Nebo je bilo kraljevsko plave boje i bele sitne zvezdice su sijale i jače nego bilo koja sijalica u Londonu.
Maks: Mislio sam da ćeš biti gladna...
Sa zadnjeg sedišta je izvukao hamburgere i pomfrite, još uvek tople iz restorana brze hrane.
Astra: Već sam gladna..!
Uz smeh smo prionuli na jelo. Po koju reč bismo razmenili, ali smo znali da su sati i sati priče pred nama. Ne moramo uopšte žuriti.
Astra: Uboo si pravi hamburger..!
Zadovoljno se osmehnuo i obrisao prste o salvetu, te ju je potom zgužvao i ubacio u kesu. Što smo se više upoznavali, ja sam se opuštala. Otkrivala sam mu pojedine detalje o sebi, iako je one mračne i pogrešne saznao već iz medija.
Maks: Dobro je što sam se prebacio na tvoj fakultet!
Osećala sam ponovo rumenilo u obrazima. Zbog mene je dobro ili...? A onda, osetila sam da nije fer sa moje strane da samo ignorišem svoja nedela.
Astra: Ono što sam uradila... Bilo je nepromišljeno, ali sam u tom trenutku imala veliki razlog.
Maks: Astra. Meni ne moraš ništa da pričaš. Ne treba nikome da se pravdaš, pa ni meni. Ne moraš da pričaš o tome, ne tražim opravdanje, a i nisam te zbog toga izveo.
Na kratku milisekundu je podigao kraj desne obrve, ali ju je brzo spustio. Možda je, pored Magdalene, i on jedna osoba koja je neće osuđivati. Opet zna sve, a ne gleda me popreko...
Astra: Zbog čega si me izveo onda?
Znajući da sam svesno odbila da ovo bude sastanak, ipak sam želela da saznam njegove namere. Odlučio se da pogleda u nebo kroz šoferšajbnu. Znala sam tada da neću dobiti odgovor na to pitanje. On želi da ga ja sama otkrijem.
Maks: Astra, hm?
Astra: Šta?
Maks: Kao zvezda. Grčko ime.
Astra: Prvi si koji moje ime nije povezao sa autom.
Nasmejao se zabacivši glavu unazad, te sam se i sama nasmejala spuštajući pogled.
Maks: Divno ime.. Prava zvezda...