Ivan Valić, mladić buntovne naravi, bavi se mračnim poslom kako bi zaradio za sebe, a na neobičnom mestu zapaža tamnu siluetu kako u kontejner baca misterioznu torbu. Isprva mu to nije ništa neobično za taj deo grada gde on prodaje drogu, ali kada z...
~ Moj tata ~ ●115.deo● ✻ČETIRI GODINE KASNIJE✻ ✦Astra✦ Jesenji septembarski vazduh činio je da se moja plava kosa razleti svuda oko mene. Dok sam čekala zeleno svetlo na semaforu, popravila sam brzo ružičasti karmin na usnama, te sam prošla rukama kroz kosu. Završila sam obaveze pred drugu godinu fakulteta i podigla knjige koje će mi trebati za ovu godinu. Radovala sam se novim predmetima, a malo manje veselila onim težim. Tata se malo protivio da upišem pravni fakultet, ali sam htela da krenem njegovim stopama. On je uspešan advokat, kao i Anastasija i želim da budu ponosni i na mene. Najbolje ga je Anastasija smekšala, pa se složio za pravni fakultet, a sada i sam vidi da me to zaista interesuje i da mi dobro ide. Imala sam naviku da sa vrata viknem da sam stigla, ali ovaj put mi je odmah sa ulaza privukla pažnja uramljena slika sa tatinog i Anastasijinog venčanja. Godinu i po dana nakon prosidbe smo organizovali manje venčanje, a to malo je bilo preplavljeno ljubavlju. Anastasijina bela venčanica se vukla sa njom, kao i veo u njenoj kosi, a tata je imao sivi smoking. Izgledali su kao iz bajke, nasmejani i srećni zajedno. Anastasija: Dušo, stigla si! Nisam te čula. Astra: Samo što sam ušla. Gde je tata? Anastasija: U radnoj sobi je, ima gomilu posla. Trebalo bi i ja da mu pomognem, ali moram ručak da završim prvo. Astra: Sad ću doći da ti pomognem. Prošla sam niz hodnik pravo ka tatinoj radnoj sobi. Otkako se venčanje odigralo, renovirali smo stan. Tata je dobio malo veću radnu sobu, kao i ja svoju spavaću, a manje-više smo i ostatak postepeno sređivali. Astra: Tata? Ivan: Zvezdice! Stigla si. Odmah se nasmejao čim me je ugledao, pa sam ga zagrlila. Ivan: Kako je prošlo na fakultetu? Astra: Odlično! Preuzela sam knjige i spremna sam za prvi oktobar. Ivan: Samo da ti taj tvoj ne pomuti pamet kao na sredini prve godine.. Prevrnula sam očima i nasmejala se. Dobro, možda sam se malo zanela tada jer sam baš bila zaljubljena, ali Rafael je zaista dobar momak. Otac kao otac, ne sviđa mu se. Ali realno, nijedan mu se neće svideti. Nijedan neće biti dovoljno dobar za mene, tako on kaže. Astra: Promenio bi mišljenje kada bi ga upoznao, sigurna sam. Ivan: Razmisliću, ne deluje mi kao dobar mladić. Astra: Promenićeš mišljenje. Hajde dođi da ručamo svi zajedno. Ivan: Dolazim za par minuta. Ostavila sam ga u radnoj sobi i pomogla Anastasiji da postavi sto. Nikada nisam njih dvoje čula da se svađaju ili čak da se malo sporečkaju. Brak im je kao iz bajke. Astra: Tata i dalje odbija da upozna Rafaela. Anastasija: Poradićemo mi na tome, predomisliće se on. Anastasiji sam uvek mogla da se obratim za savet i pomoć. Ona mi je bila kao rođena majka. Pričale smo dosta o Rafaelu, zanimali su je detalji, a ja sam ih rado pričala. Ivan: Opet ste me ogovarale, zar ne? Astra: Samo malo. Seli smo svo troje za sto, a ja sam krišom posmatrala njihove poglede. I kad ćute razumeju se i vole se. Ćutke sam započela sa jelom i osmehivala se priželjkujući ovakvu porodicu kao što imam sada i sa svojim budućim suprugom.
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
