Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 118. deo

~ Moj tata ~
●118.deo●
✻SLEDEĆE VEČE✻
✦Ivan✦
Anastasija je pripremila veoma obilnu večeru, iako sam joj rekao da nema potrebe za tim. Popreko me je pogledala da sam se i sam na trenutak uplašio od tog pogleda. Podržava i veruje Astri, a ja sam kao manijak skeptičan. Sto je obilovao bogatom hranom i sve je bilo tip-top zategnuto.
Ivan: Kao da dočekujemo saudijskog princa...
Anastasija: Ivane..! Astri ovo znači, potrudi se malo...
Ivan: Dobro, dobro. Preterao sam malčice... Biću dobar, obećavam.
Namignem joj i tada se zvono na ulaznim vratima oglasi.
Astra: To je Rafael!
Još iz svoje sobe je povikala i potrčala ka vratima brzinom svetlosti. Ovako je za mene trčala kao mala, a sada trči za Rafaelom..! Zagrlila ga je i namerno izbegla poljubac sa njim zbog mene. Dobro je, bar zna da postojim tu negde.. Anastasija i ja smo zagrljeni prišli iza Astre kako bismo ga sa vrata upoznali i dočekali.
Astra: Rafaele, ovo je moj tata Ivan. A ovo je moja mama Anastasija.
Pod mojom rukom se Anastasija ukočila, a i ja sam. Prvi put je Astra nazvala Anastasiju svojom mamom. Nismo to očekivali uopšte, ali je nekako prijalo. Osećala se slobodnom da je tako nazove.
Rafael: Dobro veče, ja sam Rafael.
Dobro, uljudno se predstavio i rukovao se sa nama. Za sada je bar lepo vaspitan. Ali mu ti kratki rukavi nisu trebali, sada se vidi džinovska tetovaža na njegovoj podlaktici.
Anastasija: Dođi dušo, slobodno se smesti za sto.
Anastasija je uvek bila prijatnija od mene kad je u pitanju upoznavanje sa novim ljudima. Ja sam posle Darije bio previše obazriv. Seo sam na čelo stola, Anastasija je bila sa moje desne strane, a Rafael sa leve. Astra je ushićeno sela kraj njega i mogli smo započeti večeru. Odbijao je alkohol zbog vožnje, pa mi je bar sa te strane laknulo. Ne moram da brinem da li će Astra nastadati zbog njegove neobazrivosti. Zapravo, činio se kao fin momak. Za sada.
Ivan: Ideš li na isti fakultet kao Astra?
Rafael: Ne, ja sam upisao informatički fakultet. Ali nalaze se vrlo blizu jedno drugog, pa se možemo češće sretati.
Da, češće. Samo čekam da Astra popusti na fakultetu...
Anastasija: Pa to je divno! Blizu ste jedno drugog svakog dana.
Astra: Da, kada nam je teško možemo se videti i prošetati između pauza.
Uhvatila ga je za ruku i tada sam se namrštio. Na zglobu preko vena se videla velika crvena linija. Potpuno je zarasla posekotina, ali se jasno vidi. Ko zna koliko je duboka bila.
Ivan: Ta... posekotina. Od čega je to?
Rafael: Imao sam jako teško detinjstvo i u osnovnoj školi su me dosta maltretirali. Ovo je jedan trenutak slabosti načinio.
Astra: Nećemo o tome večeras.
Astra nas je prekinula i započela drugu temu. Ja sam svoje greške na koži krio pod ručnim satom, a on ih drži na otvorenom. Ali, ne želi o njima da priča. Kakvo je to teško detinjstvo imao? Zbog čega? Šta kriješ, Rafaele Alderu?
Ivan: Nadam se da su tvoji loši dani iza tebe. Ne bih voleo da vučeš traume, a da se praviš da ih nema. Ne bih to nikome želeo.
Rafael: Ne brinite se. Astri ne dovlačim negativnu energiju time. Imam svoje loše dane, ali ih držim za sebe.
Lepo, dečko me je spustio na zemlju krajnje odsečno. Stegao sam zube, ali ćutke nastavio sa večerom. Ako on i dalje ima suicidalne misli, to neće biti dobro po Astru. I dalje me progone njene reči u pismu iz noći kada sam je zamalo izgubio. Ne želim da je on uvuče u takve misli ponovo.
Ivan: Bitno nam je da je Astra srećna. Zar ne, dušo?
Anastasija: Naravno.
Osmehnuo sam se, pa smo razgovor okrenuli u drugom pravcu. Ostatak večeri je prošao prilično dobro, iako su se moje loše sumnje borile sa onim pozitivnim. Nečega tu ima, a vremenom ću saznati i šta.