Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 5. deo

~ Moj tata ~
●5.deo●
✦Ivan✦
Pokrivene glave i lica sam čekao u slepoj uličici iza kluba. Ponovo sam prstima tapkao po maloj kesici u svom džepu čekajući mušteriju. Spidbol je smrtonosan, kokain ubrzava srce, a heroin ga usporava. Zajedno čine da srce stane. Ne želim to da prodajem, nemam kontrolu nad tim... Koju god drogu da prodajem je loše, sam ovaj posao je loš. Ali nemam izbora.
Xx: Ti imaš moju robu?
Drhtavi muški glas upita dok sam se krio u senci. Samo po jedan gram prodajem na ovakvim mestima i uobičajenim mušterijama.
Ivan: Imam. To će biti trideset funti.
Odmah iz džepa izvadi zgužvan novac i pruži mi, te mu dam kesicu.
Xx: Imaš li još?
Pijani smešak mu se ocrta na licu, te izađem iz senke blago i klimnem glavom.
Ivan: Imam, ali prodajem samo jedan gram po osobi.
Xx: Nije problem, imam još nekoga..! Viki!
Zatetura se mašući rukom, pa mu oskudno obučena devojka priđe.
Xx: Želim i ja jednu kesicu. Alkohol mi nije baš dovoljno pomogao..!
Zasmeje se usred govora, te izvučem još jednu kesicu. Dobijem još trideset funti i u svoj toj buci od njihovog smejanja zapazim ubrzanu siluetu kako se kreće niz podalje ulice. Zbog kapuljače na glavi ne mogu ni da vidim tačno ko je, ali je figura veoma mršava. Žensko je zasigurno. Odeća joj je bila prekrivena nekom tamnom bojom, možda blatom.. možda i krvlju... Preko ramena je nosila crnu sportsku torbu i po hodu se videlo da je tačno znala kuda treba da ide.
Zastane pored kontejnera u mračnom i pustom parku, te grubo ubaci torbu u njega, a zatim sa rukama u džepovima još brže ode od njega.
Xx: Hvala za drogu, brate..!
Ivan: Da..
Nezainteresovano odgovorim pokušavajući da  ne gledam u kontejner od malopre. Pijani par se udaljio, te skinem masku sa lica i kapuljaču. Treptao sam ređe nego inače i na silu sam pokušavao da suzbijem svoju jaku znatiželju. Znao sam da sam se već zadržao ovde zbog prodaje i da me Lazar i Valentina čekaju u klubu, ali ta bačena torba mi nije davala nimalo mira.
Stavljajući masku u džep, nisam uspeo da se oduprem svojoj radoznalosti. Pažljivo sam prešao preko ulice izbegavajući automobile, te niz par stepenika siđem do tog kontejnera. Samo što sam stao do njega, ukopao sam se u mestu. Začuo se plač.. bebe?
Još više me je nervoza uhvatila, te se brzo propenjem i zaista ugledam torbu kako se pomera. Nije valjda..?
Među svim smećem odšniram torbu i tada ugledam bebu obučenu samo u pelenu. Stenjala je i plakala, a na njenoj koži se još uvek videla krv. Ni pupak joj nije bio uredno sređen i očišćen.
Ivan: Zdravo..?
Uplašenim dahom prošaputam, te se njen plač malo primiri. Tek je rođena, možda danas u toku dana... Ne mogu je samo ostaviti ovde. Pogledom sam šarao oko sebe, ali baš tada nikoga nije bilo na ulicama! Plač je polako prelazio u bolno kašljanje, te joj na licu primetim da se bori sa disanjem..
Ivan: Diši..! Diši!
Kao da će reči pomoći, Ivane! Preko ivice kontejnera sam se pružio i uzeo je u ruke. Položena je samo u neku bezveznu staru krpu, i na sebi nije imala ništa osim pelene. Ko ovako ostavlja dete?!
Ivan: Nemoj umreti...