Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 23. deo

~ Moj tata ~
●23.deo●
✻VEČE✻
✦Lazar✦
Odjek otključavanja brave se začu iza vrata, te već znam da je stan prazan. Tanku jaknu okačim na čiviluk u uglu iza vrata, te izdahnem smoreno.
Lazar: Bar da imamo kuče da me dočeka, a ne tišinu..!
Odmahnem glavom, te operem ruke nad sudoperom. Ivan nas je bolje organizovao dok je živeo sa nama. Bolje smo funcionisali sa njim. Sa njim se znao neki red, za stolom bi večerali svi zajedno svako veče. A sada, retko kad Valentina i ja sednemo zajedno i da jedemo, a kamoli da porazgovaramo.
Lazar: Šta ja ovde mogu da jedem?
Počnem da preturam po frižideru ujedno se i hladeći, pa se ulazna vrata naglo otvore.
Lazar: Šta, koji...?!
Valentina je uletela u stan bacajući tašnu i jaknu preko dnevne sobe pravo na sofu.
Lazar: Valentina?
Zatvorila se u svoju sobu bez reči, te zatvorim frižider i uđem kod nje u sobu. Ponovo je ležala na stomaku i tiho jecala.
Lazar: Vale.. Pogledaj me..
Kleknem kraj njenog kreveta, te rukom nežno pređem preko njenih leđa.
Lazar: Pričaj sa mnom, Vale...
Valentina: Ja nisam samo stvar... Zašto je takav?!
Lazar: Sad ću ga polomiti..!
Sa besom se uspravim, te me ona zadrži za ruku. Ljubičasto nalakirane nokte je zarivala u moju kožu, pa samo kleknem nazad pored ivice kreveta. Talasasta kosa joj se tresla od jecanja, te provučem prste kroz nju.
Lazar: Koliko ću još puta gledati tvoje suze zbog njega?
Odbijala je da odgovori, ali je briznula u jači plač. Uspravio sam je i privukao u zagrljaj, pa sam glasniji plač mogao da čujem na svom ramenu.
Valentina: Jesam li zaslužila ovo?
Lazar: Naravno da nisi. Ti zaslužuješ mnogo bolje. Nisi dužna da trpiš to ni sekundu.
Snažnije me je zagrlila, te sam uzvratio. Ni ne mora detaljnije da mi kaže šta se desilo, već znam. Znam da je onaj gad povređuje stalno. A ja kao magarac, ne mogu ništa da uradim. I kad bih hteo, ona bi me zaustavila. A ja protiv njenih reči ne mogu da idem...
Valentina: Ja sam kriva što se on tako ponaša. Nisam smela da dođem satima kući, bojala sam se da ćeš se naljutiti na mene. I treba da se naljutiš..!
Lazar: Vale, nikad se neću naljutiti na tebe. I da si kriva, ne bih bio ljut.
Obrišem joj suze sa obraza palčevima, pa joj pružim još jedan zagrljaj.
Lazar: I neću da plačeš više zbog njega. U suprotnom ću mu svaku kosku polomiti!
Izmamim joj osmeh, te se i sam nasmejem. I za ovo što joj radi bih ga ubio, a sve sam sigurniji u Ivanovu sumnju. Nije on cvećka uopšte..!
Lazar: Hoćeš da večeramo? Da ponovimo Ivanovu tradiciju?
Valentina: Može..!
Taman što izađemo iz njene sobe, začu se kucanje sa ulaznih vrata. Valentina je bila bliže njima, pa ih je otvorila, a meni je pao mrak na oči videvši Marka na njima.
Valentina: Šta hoćeš?
Mark: Došao sam da se izvinim.