Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 83. deo

~ Moj tata ~
●83.deo●
✻SLEDEĆE VEČE✻
✦Ivan✦
Zovnuvši me još u putu ka meni, Darija mi je zvučala jako srećno. Presrećno. I juče je tako zvučala, ali je želela da sačeka tek sutradan da mi uživo kaže. Nisam ni na kraj pameti da smislim šta se dešava, ali ću uskoro saznati.
Kucnuo sam na Astrina vrata i ušao u njenu sobu nakon par trenutaka.
Ivan: Učiš li?
Astra: Imam još jedan zadatak iz matematike. Teško je, sreća pa je imam samo dve godine..!
Ivan: Potraži i pomoć od drugara, tako ćeš naučiti i od njih možda lakši način za rešavanje zadataka.
Klimnula je glavom uz osmeh i zagrlila me oko struka.
Ivan: Darija uskoro stiže, bićeš u sobi?
Astra: Da, uživajte vas dvoje. Ja ću sad slušati muziku.
Ivan: Odmaraj, zvezdice.
Stavila je slušalice u uši, te sam se vratio nazad u kuhinju. Sveće su stajale zapaljene na stolu i večera je bila gotova. Čim je Darija tako srećna, sigurno imamo razloga za slavlje. Tiho je pokucala da se najavi i u trenu zaskakutala na štiklama ka meni.
Ivan: Zvučala si srećno i izgledaš srećno.
Osmehnula se i obrušila se na moje usne željno. Gurnula me je snažno i leđima sam udario u kuhinjsku ploču. Prsti su mi klizili po njoj. Skinuvši joj kaput otkrio sam svetlucavu crvenu haljinu na njoj.
Ivan: Presvukla si se kod kuće..?
Darija: Za tebe...
U polumraku su joj se oči zacaklile i odjednom me nije bilo briga ni za večeru, ni za srećne vesti, ma ni za šta. Želeo sam nju. Odmah.
Ivan: Astra ima slušalice, ali budi tiha..
Zagrizla je usnu i povukao sam je ka sofi smestivši je u krilo. Ruke su mi skliznule ispod njene suknje, gladno stežući njene butine. Žustro sam je gurnuo ka svom međunožju kako bi osetila šta mi je uradila za par minuta. Oko prstiju sam obavio njenu kosu i blago je povukao unazad diveći se njenom vratu na kome se vidi kako joj srce bije. Zagrizao sam ga blago, a zatim me je zvono na vratima omelo.
Ivan: Šta će sledeće da nas prekine..?!
Besno frknem i Darija se zakikoće. Namestio sam pantalone malo bolje i otvorio vrata. Dva policajca i dva muškarca u odelima su stajala ispred.
Xx: Dobro veče. Ivan Valić?
Ivan: Ja sam.
Xx: Imamo prijavu protiv Vas. Na ovoj adresi maloletno dete koje nije biološki Vaše.
Nemoguće. Ko je saznao da Astra nije moja..?!
Ivan: Ne razumem kakve su to gluposti.
Xx: Imamo prijavu i nalaz biološke majke. Ona je podnela prijavu protiv Vas.
Pruže mi dva papira u ruke i preletim pogledom preko rečenica na gornjem listu. Terete me za svakakve nebuloze, kidnapovanje, držanje taoca... Ništa od ovoga nije istina!
Ivan: Ne razumem o čemu se radi. Ja sam njen otac i ove prijave su potpuna glupost.
I dalje sam igrao na jako glupu kartu u ovom momentu. Zašto je posle svih ovih godina ta njena "majka" odlučila da se pojavi?!
Xx: Imate li biološki nalaz da ste Vi njen otac?
Zaćutao sam. Dođavola, ovde sam gotov...
Ivan: Ne možete mi to tražiti, nemate nalog. Uostalom, ne želim više išta da kažem.
Xx: Žao nam je, ali dete će do daljnje istrage biti pod nadzorom socijalnih radnika i njene biološke majke. Imamo nalaz i ne treba nam ništa više. Pogledajte i sami.
Ponovo sam sa nevericom spustio pogled i na dnu prijave video potpis. Ne, ne... Nemoguće. Stajalo je Darijino ime...
Okrenuo sam se ka njoj šokirano, a ona je držala hladan pogled. Tačnije, ledeni pogled. Po prvi put ga vidim.
Ivan: Ne, ti nisi.. Nemoguće.
Xx: Gospodine, dete mora poći sa nama. Nakon ispitivanja u stanici, dete će ostati kod majke.
Izvukao sam odozdo i drugi papir i video nalaz iz bolnice ne slušajući policiju na vratima. Astrin nalaz i Darijin nalaz se podudaraju u potpunosti. Osećao sam omču oko vrata, zaustavila mi je disanje. Gušila me je, ubijala me je.
Ivan: Ne, nemoguće. Tri godine si.. Darija?
Nisam mogao da svarim taj njen novootkriveni pogled. Otrovan. Zmijski. A sledeće reči, do srži su me ubole.
Darija: Šta si očekivao, dragi?