Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 139. deo

~ Moj tata ~
●139.deo●
✻NEDELJU DANA KASNIJE✻
✦Astra✦
Bučna i veoma užurbana nedelja na fakultetu je prošla ćutke sa moje strane. Radila sam bez ikakvog pogovora i time izbegavala da se suočim sa svojim bolom i osećanjima. Bar mi je usamljenost na fakultetu bila prednost sada, nisam morala da nabacim lažan osmeh na lice zbog drugih i mogla sam konačno da uživam u samoći.
Po povratku sam već prvog dana promenila rutu, vraćala sam se drugim putem i time uspevala da izbegnem Rafaela po svaku cenu. Uspevalo mi je, nisam ga viđala. Za koji dan će novembar, lišće je uveliko opadalo i sve hladniji dani su dolazili. Zaustavila sam se kraj manjeg kioska i uzela magazin da mi skrene misli. Na polici su bile poređane kutije cigareta i ponovo sam pomislila na Rafaela. Kao da je zaposeo moje misli, ne može tako lako izaći iz njih.
Odmahnula sam glavom i laganim hodom krenula niz trotoar dok sam pažljivo listala strane magazina. Sve se svelo na teme ljubavi, veza i odnosa, sve me podseća na tu bol.
Stavila sam magazin u torbu i ubrzala ka stanu. Već je padao mrkli mrak i nisam želela da se šetam sama po gradu. Ne treba mi još jedna nevolja sada. Ušla sam polako zveckajući ključevima, a tata je zevnuo na sofi.
Ivan: Stigla si..
Astra: Zastala sam malo duže kraj kioska, pa sam se zadržala.
Ivan: Dođi malo kod mene, nismo se ni pošteno ispričali danima.
Skinula sam kaput i sa smeškom se ušuškala kraj njega na sofi. Obgrlio me je oko ramena i poljubio u kosu. Čak sam i zadremala u njegovom zagrljaju sakrivena od svih briga i nevolja.
Ivan: Nadam se da se dobro držiš..
Astra: Dobro sam ja tata, ne brini se.
Još bliže sam se šćućurila uz njega i zažmurila spokojno. Očev miris mi je godio, smirivao me i uspavljivao lagano.
✦Ivan✦
Kako je Astra postajala starija, shvatio sam koliko dobro može da glumi da je sa njom sve u redu. Shvatio sam da sa svojim velikim osećanjima želi u samoći želi da se suoči, ali me je to i plašilo. Plašio sam se da neće doći k meni ako upadne u veliku nevolju ili depresiju, pa sam iz Anastasije uvek izvlačio kako se Astra oseća. Bar sam krišom mogao da saznam više o svojoj ćerki.
Astra: Mama spava?
Ivan: Da, umorna je dosta.
Smešak bi mi se oteo na licu kada bih čuo reč "mama". Anastasija je tu ulogu zaslužila, bila joj majka u pola dana i noći. Prihvatila je Astru kao rođenu ćerku.
Astra: Neće ti smetati da odem u sobu? Bio je naporan dan na fakultetu.
Ivan: Samo se ti odmori, zvezdice. I nadam se da znaš, tu sam za tebe zauvek.
Nasmešila se baš kako je i kao beba znala, te me je poljubila u obraz.
Astra: Hvala ti, tata..!
Veselo je odskakutala i ušla u svoju sobu, a ja sam ugasio televizor, ionako je bezveze radio sve dok Astra nije došla.
Ivan: Hajde da sredim još par papira, pa da legnem...
Uz uzdah sam ustao sa sofe i krenuo ka radnoj sobi, te me je kucanje na ulaznim vratima zaustavilo.
Ivan: Ko je sad..?!
Otvorio sam ih i iste sekunde se namrštio ugledavši Rafaela na njima.
Rafael: Gde je Astra..?
Ivan: Nije tu.
Rafael: Video sam je da ulazi u stan..
Ivan: Za tebe nije tu..!
Oči su mu bile crvene, noge su mu klecale koliko je nestabilan. Pijan je kao letva..!
Rafael: Moram da je vidim.
Ivan: Misliš da ću to da dozvolim? Prvo si joj obećavao sve na svetu, a onda si joj slomio srce! Zbog čega? Zbog svog oca, čoveka kojeg slušaš kao đak prvak..!
Rafael: Moj otac...
Ivan: Tvoj otac je samo zlo naneo nama. I hvala Bogu pa je Astra shvatila sa kim je imala posla. A sada idi, nećeš je više ikada videti..!
Krenuo sam da zalupim vratima, a njegova ruka je to sprečila.
Ivan: Ma šta...
Veći bes u životu nisam video ni u čijim očima, samo je Rafael takav bes mogao da gaji. Iz džepa šuškave jakne je izvukao pištolj i uperio ga u mene. Činilo mi se da su prošli minuti, a zapravo su to bile samo sekunde. Pištolj je opalio i odjeknuo u praznom hodniku naše zgrade. Kriknuo sam kroz teški uzdah i bol na bočnoj strani stomaka, metak je prošao kroz moju kožu.
Ivan: R.. Rafaele...
Grgutao sam kroz grlo držeći se za ranu koja je sve obilnije krvarila. A Rafael, samo je otrčao tresući se od straha. Kolena su mi popustila i pao sam na pod drhtajući.