Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 158. deo

~ Moj tata ~
●158.deo●
✻PAR DANA KASNIJE✻
✦Astra✦
Ivan: Gomila dokumentacije, a već imam sve što mi treba za suđenje! Imam čak i priznanje, a ja moram duplo više da radim!
Tata je postao nervozniji ove nedelje, ali ga nisam pitala zašto. Verovatno samo još jedna pretrpana nedelja puna gluposti na poslu. Tako je on opravdavao svoju nervozu.
Anastasija: Ivane, Astra uči kraj tebe..
Ivan: Izvini, zvezdice. Otići ću ja u radnu sobu.
Astra: Ne ne, slobodno sedi. Ja ionako završavam.
Mama je uvek bila tu da ga umiri kada se razljuti ili unervozi, a ovih dana nisam mogla nikome da kažem kako se ja osećam. Osim Magdaleni. Nervoza i uzbuđenost, najgora kombinacija. Magdalena je to pripisivala pojavi Maksa, a ja sam to negirala iako sam u sebi jasno i glasno vikala da je to zbog njega. Bilo je zaista zbog njega. Jedna pojava i par sivkastih očiju su moj um zaokupirale. Maks nije izlazio iz mojih misli, ni na trenutak. Bio je tu dok sam učila, dok sam jela, dok sam se tuširala i bio je tu pred spavanje. Jednostavno.. nije me napuštao. Mislim da su i mama i tata primetili da se nešto sa mnom događa, iako sam bila ubeđena da pred njima glumim vešto.
Anastasija: Astra dušo, neko tebe izgleda traži.
Astra: Mene?
Ustala sam sa fotelje i stala kraj nje do prozora. Nisam ni bila svesna da je neko lupkao na prozor. U tamno zelenoj šuškavoj jakni je stajao Maks, glavom i bradom. Osmehnuo se kada sam se pojavila.
Astra: Maks..
Mama se sklonila sa prozora, a ja sam sebe uhvatila kako puna žudnje gledam u Maksa.
"Izađi malo...", pročitala sam sa njegovih usana. Blago sam klimnula glavom i obukla se kod ulaznih vrata. Zacrvenela sam se silazeći niz stepenice.
Astra: Hej.. otkud ti?
Maks: Vozikao sam se u blizini, pa sam svratio do tebe. Nisam te nazvao, nemam tvoj broj.
Našalio se, te sam mu se nasmešila.
Maks: Hoćeš da uđemo u auto, da idemo negde?
Astra: Ne mogu danas nigde da idem, a i.. ne mogu bez javljanja mojima da odem samo tako.
Maks: Možemo onda da šetamo niz ulicu?
Stavili smo u istom trenutku ruke u džepove jakne, te smo pošli ujednačenim koracima niz trotoar.
Maks: Odlučila si se za topliju obuću koje nisu štikle.
Zasmejao se bacivši pogled na moje kanađanke oker boje. Sneg je škripao pod njihovim đonom i par puta su mi se noge klizale u njima. Ali dohvatila sam ono na šta sam prvo naišla.
Astra: Ipak je pao sneg, ne mogu u štiklama hodati.
Maks: Ne bi valjalo da opet na nekoga padneš.
Nasmešila sam se tiho i krajičkom oka primećivala da nam se laktovi sudaraju. Opet, tako blizu, a tako daleko. Koliko puta će se ta rečenica ponoviti u mom životu? Ne želim da mi Maks bude daleko, a opet se bojim da mi se približi.
Neobavezno smo pričali šetajući se par puta uzduž trotoara i činilo mi se da je bolje bilo da smo ušli u auto. Tanke pantalone i majica ispod jakne me nisu dovoljno grejali sada.
Maks: Smrzla si se.
Astra: Kako.. znaš..?
Maks: Obrazi su ti skroz crveni.
Smešio se, a ja sam još više pocrvenela. Pomalo od hladnoće, pomalo od uzbuđenja. Zatražio je moj broj, da ga ima za sledeći put, da ne dođe nenajavljen. U sebi sam vrištala od sreće, te sam ga rado upisala u njegov telefon.
Maks: Neću te više smrzavati, samo fali još da se razboliš.
Astra: Videćemo se onda na fakultetu.
Klimnuo je glavom, te sam krenula ka zgradi.
Maks: Astra!
Naglo me je zaustavio, te se naslonio na svoj auto.
Maks: Imaš li savet, kako pitati devojku da izađete na sastanak?
Skupila sam obrve. Ti mene pitaš? Sa takvim izgledom bi ti svaka rekla "da" i bez pitanja..!
Astra: Budi otvoren i lepo pitaj, to devojke vole.
Maks: Dobro.. Onda, Astra želiš li da izađeš sa mnom?
Nasmešio se i čekao odgovor strpljivo, a ja sam ćutala. Ne iz inata, već iz straha.
Astra: Ja..
Maks: Dobro, prerano je za sastanak. Razumem. Šta kažeš onda u subotu na jednu vožnju? Čisto da te odvedem na jedno mesto? Neće biti sastanak ako ti to ne želiš.
U džepovima sam stegla ruke od radosti, te sam najzad klimnula glavom sa smeškom.
Astra: Jedna vožnja i jedno mesto može.
Maks: Onda se vidimo u subotu.
Mahnuo mi je, ponovo bez namiga. Ne igra se sa mnom, bar za sada. Veselo sam utrčala u zgradu znajući da imam dve osobe koje su mi donele dobro u životu. Magdalenu i Maksa. A moje srce se nadalo za nešto više sa Maksom. Možda jednom... kada budem sigurna.