Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 167. deo

~ Moj tata ~
●167.deo●
✻SLEDEĆE VEČE✻
✦Ivan✦
Ivan: Može li svetlo plava košulja? Ne nosi mi se bela nešto.
Anastasija: Može, plava te podmlađuje.
Ivan: Ja sam to izgleda star u tvojim očima?
Sa smeškom joj priđem i otisnem poljubac na glatkom, tek našminkanom obrazu.
Anastasija: Naravno da nisi star, dušo. Znaš da volim da se šalim sa tobom...
Ustala je sa svoje fotelje ispred ogledala i popravila mi kragnu košulje. Zagledao sam se u njeno nežno lice i negovane ruke. Koje emocije je ona probudila u meni..! Skoro da se i ne sećam onog starog Ivana. Ivan koji je bio diler, zanemarivao sebe i gledao da pomogne samo Valentini i Lazaru, koji je živeo sa prljavim vešom razbacanim po dnevnoj sobi - sada nije bilo traga tom Ivanu. Stan je bio pedantan, ja sam nosio ispeglane košulje i sakoe, cipele su se sijale od čistoće, imam toplu hranu nakon napornog dana na poslu, ženu koja me voli i najsjajniju ćerku.
Ivan: Kakav li je taj Maks? Nešto mi je to kraljevsko ime..!
Anastasija: Nemoj odmah suditi, ionako uskoro stiže.
Ivan: Samo da ne bude kao sa Rafaelom... Gde je Astra?
Anastasija: I dalje se presvlači u sobi.
Uz smeh je dodala, te sam prevrnuo očima. Nikad ne zna šta da obuče, i na kraju viče kako nema šta da obuče..! Taman što mi je Anastasija namestila kragnu začulo se zvono. Prvi sam došao do vrata i otvorivši ih, moram priznati da sam se iznenadio. Maks je zaista na prvi pogled izgledao kao jednostavan, a vrhunski sređen momak. Prva dva dugmeta na košulji su mu bila otkopčana, farmerke su bile čitave i nosio je malo elegantnije cipele.
Maks: Dobro veče, gospodine Valiću. Ja sam Maks Lejk.
Ivan: Dobro veče.
Pružio mi je ruku i čvrsto ju je stegnuo.
Ivan: Znači ti si Maks?
Maks: Tako je. Došao sam da izvedem Astru na sastanak, ali i da upoznam njene roditelje.
Nasmešio se toplo, te bacim pogled na stakleni prorez na vratima naše zgrade. Samo je sivi auto bio uredno parkiran.
Ivan: Bentli Mulsan, skup auto. Poklon od roditelja?
Maks: Ne, uzeo sam ga na kredit i još ga otplaćujem iako radim u očevoj firmi.
Znači imaju firmu, a on sebe sam obezbeđuje.
Ivan: Uđi unutra, Astra uvek kasni zbog sređivanja.
Nasmejao se tiho, te sam ga propustio u stan. Anastasija se već u međuvremenu sredila, te je sa osmehom prišla Maksu.
Maks: Poštovanje, gospođo Valić. Ja sam Maks.
Anastasija: Već smo se ti i ja jednom videli, onda na prozoru.
Maks: Tako je..!
Uz smeh je odgovorio, te seo na sofu u dnevnoj sobi.
Anastasija: Piješ li kafu ili želiš nešto žešće?
Maks: Ne, ipak vozim. Može samo sok.
Za sad mi se sviđa, ima manire, a i već znam zašto se Astri on svideo. Plavušan sa blistavim osmehom, kako joj se i ne bi svideo! Svejedno, želim da saznam više od njega. Nešto što mi možda Astra prećutkuje.
Ivan: Znači, ti i Astra ste u vezi? Ili će to tek ovaj sastanak odlučiti?
Maks: Nisam želeo nju da požurujem, ako se plaši. Zato sam strpljivo čekao dok ona ne bude sigurna. Najmanje što želim je da se ona kaje zbog nečega što ne želi. Ali da, moglo bi se reći da smo u vezi, a ovo je naš prvi zvaničan izlazak.
Ovoga puta rado priznajem, sviđa mi se ovaj momak. Ono što želim za Astru je u njemu, bar za sada. Anastasija je donela sok, pa je odmah otišla do Astre da je malo požuri. Inače ona neće skoro izaći.
Ivan: Vidi Makse, ne sumnjam u to da si na vestima video šta se nama desilo. Šta se Astri desilo. A ja nisam imao toliku moć da zabranim medijskim kućama da to ne objave. Astra je puna trauma bila i pre toga, imala je teško detinjstvo i tu sam ja poklekao kao njen otac. Sa njom mora polako. Baš zbog tih trauma se ona plaši svega, verovatno i tebe u početku. Ja ti neću reći šta se sve desilo u prošlosti, to je na njoj. Kada ona bude bila spremna, reći će ti.
Maks: Gospodine Valiću.
Prekinuo me je i pročistio grlo, te me pogledao pravo u oči.
Maks: Razumem šta želite da kažete, i slažem se sa Vama u potpunosti. Da, čuo sam na vestima šta se desilo i verujem da je to za Astru najstrašnije. Kada smo prvi put izašli u običnu šetnju, želela je da mi kaže. Ali znam da bi to bilo na silu, zato sam odbio. Nema potrebe da se opravdava, pogotovo meni. Ne mora nikome da se opravdava. Ako bude želela da mi kaže, rado ću je saslušati i pomoći joj. Ali je nikada neću naterati na nešto što ne želi.
Ćutao sam par trenutaka i naposletku se nasmešio. On je ono što Astri treba.
Ivan: Da ne čuje Astra... sviđaš mi se. Dobar si momak.
Nasmejao se tiho slažući se da to ostane među nama.
Anastasija: I Astra nam se pridružuje..!
Maks se odmah okrenuo ka njoj, te su njeni obrazi pocrveneli. Imala je kratku haljinicu sa šljokicama i blistala je kao prava zvezda.
Ivan: Zvezdice, Maks i ja smo se ispričali..!
Prepala se odmah, ali se opustila čim joj je Maks prišao grleći je. Sad mi i ne smeta to njihovo grljenje i znaci nežnosti.
Astra: Onda.. idemo mi.
Maks: Drago mi je što sam vas upoznao.
Pružio je Astri ruku i ona ju je prihvatila veselo, pa su zajedno napustili stan. Zaključao sm vrata i uzdahnuo.
Anastasija: Da čekam da sam počneš svoj monolog ili...?
Ivan: Sviđa mi se, dobar je.
Anastasija: Ma da li je moguće..?!
Nasmejala se glasnije, te sam je uhvatio za struk i približio sebi.
Ivan: Gospođice, mnogo se šalite sa mnom u poslednje vreme...
Anastasija: Ma jel..?
Ivan: Mhm...
Prošaputao sam i uz osmejak okusio njene usne. Rukama sam stegnuo njenu haljinu preko struka, a potom sam ih podigao na njena ramena. Uhvatio sam bretele i povukao ih preko njenih ramena. Haljina je pala na pod, te sam je svojim telom kroz poljupce vodio ka spavaćoj sobi.