Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 91. deo

~ Moj tata ~
●91.deo●
✻PAR DANA KASNIJE✻
✦Ivan✦
Predosetio sam da neću dobiti nikakvu pomoć od policije i bio sam u pravu. Nikakav dokaz ne mogu protiv Darije da nađem. Obećao sam i zakleo sam se da ću Astru vratiti kući po svaku cenu, i tako ću i da uradim. Ali mi izgleda i univerzum otežava..!
Ipak, optužbe su odbačene. Uspeli su da pronađu snimak sa kamera i videli su ono što sam im rekao da se te noći desilo. Jedini problem je što se Darijin lik ne vidi. Dobro se sakrila pod kapuljačom, a moje lice se savršeno vidi. Iako i inspektori pretpostavljaju da je to ona, snimak sa kamere nije dovoljno dobar dokaz za sud. Jedino što me teši je to da nisam više pod lupom policije za otmicu, dobili su i izjave bolničara od te noći, kao i lekarski izveštaj.
Ali opet, nisam mogao ništa da preduzmem. Anastasija me je čekala u stanu, a ja sam ispred vrata oklevao da uđem unutra. Nisam ništa uradio, čekao sam bezveze nekoliko dana da prođe a ništa nisam dobio.
Anastasija: Hej.. kako je prošlo?
Ustala je odmah sa sofe čim sam ušao u stan. Slabašno sam se osmehnuo i odmahnuo glavom.
Ivan: Optužbe su odbačene, ali čvrstih dokaza protiv Darije nema. Ništa nisam uradio.
Anastasija: Nemoj tako. Ipak više nisi osumnjičen...
Prišla mi je i stavila mi ruku na leđa. Naslonio sam čelo na hladan zid i svim silama razmišljao kako da dođem do Astre. Darija je otkazala svoj stan, mogla je da je odvede bilo gde!
Ivan: Ne mogu ovako... Ne znam da li jede i pije, da li spava mirno, da li misli da sam je napustio svojevoljno... Ne mogu!
Pesnicom sam udario pravo u staklo vitrine. Staklo se rasprslo na komade, a sitniji komadići su se zarili u moju kožu.
Anastasija: Ivane!
Uplašeno se uhvatila za moju ruku iz koje je tekla krv, te me je povukla ka sofi.
Anastasija: Šta uradi to..?!
Prosiktala je kroz zube dok sam trpeo bol. Vadila je oprezno komadiće stakla iz moje ruke i postepeno brisala krv.
Ivan: Ja... ne znam šta mi se desilo..
Nisam znao, moja ruka je sama to uradila. Ni ovih noći nisam spavao kako treba, ne mogu spavati ne znajući kako je mom detetu.
Anastasija: Ne treba sebe da povređuješ, ništa ne postižeš time.. Samo praviš gore.
Tiho je šaputala zavijajući mi šaku, te ju je poklopila svojom rukom.
Anastasija: Obećala sam da ću uraditi sve i to ću ispuniti. Astra zaslužuje da bude sa tobom.
Ivan: Ali šanse za to su sve manje, ne mogu ni...
Ne puštajući me da završim, njene usne su se našle na mojima. Zadrhtale su, ali poljubac nije prestajao. Ruke kojima je držala moju ruku prebacila je na moje obraze. Zažmurio sam i prepustio se tom poljupcu. Prepustio sam se tom osloncu. Usne su nam se same upoznavale i družile, a kao da su se već odavno znale. Rukama sam joj stegao struk i privukao je u još opušteniji poljubac. Njen miris je mogao i mene da uspava, a kamoli malo dete.
Anastasija: Ja.. izvini.. ovo nisi očekivao...
Ivan: Iskreno, jesam očekivao.
Zbunjeno me je pogledala, te sam oblizao usne.
Ivan: Astra mi je malo otvorila oči.. moram priznati da me je sramota što ja nisam primetio ranije.
Anastasija: Samo što sada nije vreme.. izvini..
Ivan: Ne, ne. Možda je sada i trebalo da se desi. Malo me je trglo.
Osmehnula se zadovoljno spuštajući pogled, te sam joj dotakao ruke da se naježila. Osećao sam da se mogu na nekoga osloniti po prvi put u životu.
Ivan: Nisam imao baš nekoga kome mogu da se izjadam i na nekoga da se oslonim. Sada imam osećaj da mogu...
Nikad nisam ovo rekao naglas i osećaj je jako čudan. Opustio me je i mogao sam Anastasiji da verujem. Raširila mi je ruke i sela u moje krilo dajući mi topao zagrljaj.
Anastasija: Izvini ponovo što sam te.. poljubila bez razmišljanja. Ali obećavam ti da ću do kraja biti uz tebe. Pomoći ću ti.
Stegao sam je uz sebe i zažmurio mirišući njenu uvijenu kosu. Trebao mi je mali predah od svega, od problema.
Trebala mi je ona da me smiri.