Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - Kraj

~ Moj tata ~
●Kraj●
✦Ivan✦
Rastali smo se svi nakon njihovog odlaska. Nasmejani su se odvezli u autu i Astrina venčanica se vijorila na vetru vireći iz auta. Anastasija i ja smo se vratili kući i pravo u srce me je udarila ta tišina u stanu. Nema Astrine vriske i smeha, filmskih večeri i zajedničkog doručka vikendom.
Anastasija: Dušo..?
Ivan: Izvini, zamislio sam se. Hoćemo spremiti večeru?
Anastasija: Naravno, možemo i neki film pogledati noćas. Taman dok čekamo da nam se jave deca.
Ivan: Odlično! Onda idem da skinem kravatu i dolazim da ti pomognem.
Ušao sam u našu spavaću sobu i raspetljao kravatu sa sebe. Par dugmića na košulji sam takođe otkopčao, pa sam otškrinuo vrata Astrine sobe. Posteljina na krevetu je bila besprekorno zategnuta, male igračkice su bile na komodi kao i okačene slike na zidu. Nije želela da te naše zajedničke uspomene odnese i da mi uzme sećanje na naše prve dane.
Zatvorio sam vrata njene sobe, te sam seo na ivicu Anastasijinog i mog bračnog kreveta. Na mom noćnom ormariću je od prvog dana stajala uramljena slika Astre kao bebe. Smešeći se, uzeo sam je u ruke i jagodicama prstiju sam prešao preko stakla. Nosila je roze kapicu i belu benkicu i budila se u tom trenutku kada sam je fotografisao.
Anastasija: Ivane..?
Anastasija se tiho ušunjala u sobu, te je sela kraj mene na krevet. Obgrlila me je jednom rukom dok je drugu stavila preko moje gde sam držao sliku.
Ivan: Imala je samo dve nedelje na ovoj slici. Jedva sam našao odeću koja će joj odgovarati, bila je jako mala kada sam je pronašao. Nisam dobro spavao jako dugo, dok se nismo navikli jedno na drugo. A onda je sve išlo glatko, upoznali smo se i zavoleli.
Anastasija: Trebalo vam je jako malo da postanete otac i ćerka..
Ivan: Da, brzo smo ustanovili taj odnos. Uvek je bila mala krofnica, najglasnije se kikotala, najviše jela i najdubljim snom spavala. Pre Astre nisam nikada mislio da ću se skrasiti i biti otac. Zbog nje se moj život promenio.
Zastao sam i zagledao se u fotografiju. Pogled mi se zamutio i jedva sam ustaljeno disao.
Anastasija: Ivane.. plačeš li?
Naposletku, suze su mi kapnule u krilo. Nisam ih suzbio, već su mi pokvasile obraze.
Ivan: U kostima sam osećao strah kada sam je te noći uzeo u ruke. Bila je povijena u pelenu, i dalje krvava, a pupčana vrpca joj nije bila sređena uopšte. Kašljala je, borila se za vazduh, a ja sam se skamenio. Mislio sam da neće preživeti, da će se njen tek započet život ugasiti za par sekundi. Ali se izborila kao lavica i odmah sam te noći želeo da bude moja ćerka. Želeo sam da joj podarim kvalitetan život.
Anastasija: I uspeo si. Nikada nisam videla nijednog oca da se tako brine o svojoj ćerki. Život si dao za nju.
Obgrlio sam je oko struka i nežno poljubio. Nežnim dlanovima mi je obrisala suze sa lica i poljubila me blizu očiju.
Anastasija: Ona je i dalje tvoja ćerka. Naša ćerka. Ona je i dalje u našim srcima, nije njena udaja kraj.
Ivan: Znam, naravno. Samo je brzo prošlo dvadeset godina...
Anastasija: Znam, dušo...
Naslonila se na moje rame i prešla prstom preko Astrine fotografije.
Anastasija: Reci mi kako se osećaš. Tužan si?
Ivan: Nisam. Neki je čudan osećaj u meni, i gorak i sladak. U meni treperi sve, um se priseća svake dobre i loše stvari sa njom, a srce je presrećno zbog njene sreće.
Anastasija: Uspeo si da je izvedeš na pravi put, Ivane. Treba da budeš ponosan na sebe.
Uzdahnuo sam i blago se nasmešio.
Ivan: Ako je jesam izveo na pravi put, onda sam miran.
Anastasija: Naravno da jesi, Ivane.. Nemoj da se preispituješ za to uopšte. Šta kažeš da spremimo jednu laganu večeru i da otvorimo flašu vina?
Ivan: Može, pridružujem ti se za sekund.
Poljubila me je u obraz, te je izašla iz spavaće sobe. Pogledao sam još jednom u malenu Astricu i osmehnuo se. Vratio sam sliku na noćni ormarić i skinuo sako sa sebe.
Gde god da si, blizu ili daleko od mene, koliko god ti odrasla i možda se udaljila, zauvek ćeš biti moja ćerka.
Moja mala zvezdica.
I ti ćeš me zvati svojim ocem.
Moja ćerka.
Moj tata.