Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 7. deo

~ Moj tata ~
●7.deo●
✦Ivan✦
Nisam se ni na sekundu odvojio od stakla i neprekidno sam pratio svaki pokret lekara.
Xx: Možete ući unutra.
Munjevito sam utrčao u sobicu i seo na stolicu pored kreveta. Već je bila opuštenija kada se našla na sigurnom i toplom..!
Xx: Imate li ime?
Ivan: Ne.. nemam..
Xx: Zavešćemo je onda samo po Vama. Kako se Vi zovete?
Ivan: Želim samo da budem sa njom sad.. Nemam snage za te informacije, želim samo sam da budem sa njom.
Ćutke je klimnula glavom i izašla iz sobe. Nisam spreman na to, ne može ona biti moje dete, moja ćerka. Koliko god to moja podsvest želela, nemoguće je...
Lazar: Brate..! Šta..
Lazar je upao u sobu, a za njim i Valentina. Odmah je zaćutao gledajući u malo stvorenje na krevetu pored mene. Očekuju objašnjenje od mene, a ja ga nemam.
Valentina: Šta je to.. mislim ko je to?
Ivan: Plakala je iz kontejnera..
Lazar: Iz kontejnera?!
Ivan: Ćuti bre!
I Valentina i ja smo ga ućutkali kako ga sestre i lekari ne bi čuli. Lepo sam prošao sa laži, još će me Lazar otkriti..!
Ivan: Video sam kako je neko baca u smeće.. nisam mogao samo da se okrenem i da odem. Nije ni disala kako treba...
Uz prekide izgovorim, te je uzmem za rukicu. Debeljuškasti prstići su se obavili oko mog kažiprsta i stezali su ga slatko.
Lazar: Mene neko ovde zajebava..!
Lazar stane sa druge strane kreveta još uvek ne verujući u moju priču.
Ivan: Zar sam trebao da je pustim da umre?
Pomalo prekorno upitam, te zaćuti.
Valentina: Naravno da nisi..
Valentina priđe kraju kreveta i uhvati bebine nogice. Ona me je izgleda više razumela nego Lazar. Znao sam u dubini duše da bi i on isto tako uradio, ali ne može da prihvati odjednom sve ovo..
Lazar: I šta sad? Odvešćeš dete u dom?
Progutam knedlu spuštajući pogled. Ne bodi me sa tim prokletim pitanjem..! Ne želim da se prisećam tog mesta. Ne mogu ni da zamislim da je ostavim tamo...
Ivan: Videću do ujutru.. Za sad se vodim ovde kao njen otac.
Valentina: Kao otac..?!
Zgranula se znatno tiše da ne uplaši bebu. Sada je ona bila ta koja se ponašala kao Lazar.
Ivan: Slagao sam, morao sam. Razumite me..!
Osećao sam se kao da ih molim za neku igračku, kao da ih molim za dozvolu. Nisu bili zadovoljni time.. Ko bi bio zapravo?
Ivan: I sami znate kakvi su domovi, zar je zaslužila da bude bačena u smeće..?!
Puca mi glas nekontrolisano pred njima, kao što nikad nije pucao. Tuga je preplavila njihova lica i znali su tačno o čemu pričam.
Lazar: Brate, radiš opasan posao..
Ivan: To osim vas niko ne zna. Uostalom, već ujutru mogu da kažem celu istinu lekarima. I odvešće je u dom. Sve je na meni, moja odluka je.
Veoma nevoljno su se ipak složili sa mnom. Ne mogu me naterati da je ostavim negde, negde gde neće dobiti ono što zaslužuje.
Lazar: Podržaćemo te šta god odlučiš, brate. Zar ne, Vale?
Valentina: Naravno..! I ti si nas održao u životu, dugujemo ti.
Namigne mi, te se konačno i Lazar osmehne. Nisu smeli dugo da ostanu u ovako kasne sate, te sam ubrzo ostao sam sa njom. Kao da nije želela da zaspi, bojala se da je ne ostavim i ja.. Kosica je jedva počela da joj raste, a u telu je sva bila bucmasta. Kako rukice, tako i nogice. Konačno je bila okupana i povijena u čistu tkaninu. Čista i sveža.
Ivan: Šta ćemo? Ne mogu te ostaviti na tom mračnom mestu, znam kako je tamo.
Razmišljao sam naglas i glasom sam je tiho uspavao. Ispućena donja usna mi je konačno dala do znanja da je spokojna u snu. Šta bi bilo da nisam bio tu u tom trenutku? Da te nisam video i čuo kako plačom dozivaš pomoć? Ne bi sada bila živa...