Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 160. deo

~ Moj tata ~
●160.deo●
✦Astra✦
Lea: Došla si!
Astra: Jesam!
Lea se zatrčala pravo meni u naručje, a Lava nije bilo na vidiku.
Astra: Gde ti je bata?
Valentina: Tu smo, imamo temperaturicu!
Teta Valentina je u naručju nosila sanjivog i znojavog Lava koji je jedva i otvorio okice da me pogleda.
Astra: Dušica moja..
Otisnula sam mu poljubac na vruće čelo, te se i čika Lazar pojavio.
Lazar: Opel Astra! Stigla si taman na vreme!
Valentina: Možeš li ti ostati sa Leom? Odveli bismo Lava kod lekara za svaki slučaj, pa ne vodimo i Leu sa nama.
Astra: Samo vi idite i ne brinite se.
Brzo su se spakovali i ostavili nas same u stanu. Lea me je povela u njihovu sobu gde su već bojanke bile poslagane pored raznih bojica.
Lea: Stalno je trčkarao bez čarapa, zato je sada i bolestan.
Nasmejala sam se i sela za njihov stočić nasred sobe. Sećam se koliko bojanki je meni samo čika Lazar kupovao kad sam bila mala, a sada to isto radi i za Leu i Lava. Tradicija nam je bila da sa njima bojim razne crteže i u zadirkivanju i smehu bi nam prolazili sati i sati.
Šta li Maks sada radi?
Ponovo sam pogledala u sat i izdahnula. Dvoumila sam se da li da ga pozovem, ili da mu barem pošaljem poruku. Ali nisam želela da mu smetam. Zato sam se vratila bojenju. Duplo brže od Lee sam obojila ceo crtež, te sam uzela prazan papir i počela da crtam dok je ona završavala svoj.
Misli mi nisu tu, kamo sreće da miruju barem pet minuta. Šuškanje bojica u mojoj ruci je samo pojačalo moje misli.
I onda kao iz vedra neba, stigla mi je poruka. Maks je! Kao da je znao da o njemu razmišljam..!
"Još uvek važi naš dogovor za sutra?"
Smajli koji se rumeni na kraju je dodatno ulepšao poruku, te sam otkucala odgovor smešeći se.
"Naravno da važi. Jedva čekam!"
Poslala sam, a onda sam se zapitala da nisam preterala. Možda sad misli da očekujem nešto veliko od njega.. Pa i očekujem, ali on to ne sme da zna još uvek!
Lea: Jesi li ti zaljubljena?
Astra: Ha..?!
Lea: Smeješ se i kucaš poruke. Tako se i moja mama smeška kada joj se tata javi.
Astra: Znači, provaljena sam...
Zakikotala se prekrivši usta svojim malim dlanovima, pa sam spustila pogled na papir i nastavila da crtam.
Lea: Rafael je bio loš, zar ne? Imao je drugačiji pogled u sudnici.
Astra: Gledala si u njega..?
Lea: Samo na kratko. Delovao je izgubljeno, a onda je pogledao tebe. Bio je jako ljut.
Od straha onog dana u sudnici nisam ni gledala u Rafaela. Nisam smela.
Lea: Mama mi je rekla da si ti mnogo plakala zbog njega. Jesi li..?
Astra: Jesam. Mnogo me je povredio...
Lea: Onda je on loš.
U dečijoj glavi postoji samo dobro i loše, ništa između. Rafael možda i ne bi bio loš da nije pao pod očev uticaj. Ali nikada to neću saznati, niti želim više. Upoznala sam ga kao lošeg i na tome će se i završiti.
Astra: Više ne plačem, tako da sam dobro sada.
Lea: Sada si zaljubljena u drugog, zar ne?
Astra: Ne znam kako bih to opisala, Leice..!
Kroz uzdah sam izgovorila i naslonila se na ruku.
Astra: Ima najlepše sive oči koje sam ikada videla, najlepšu kosu, blistavi osmeh... Šarmantan je, samo time odiše..!
Kao da sam pričala sama sa sobom i nabrajala šta mi se kod njega sviđa. Nije bilo više nagađanja da li se i ja njemu sviđam. Sviđam mu se, to je dokazao poziv za sastanak. Ali nagađam i dalje kakav je on kao osoba...
Lea: Nacrtala si samo srca.
Trgla me je iz razmišljanja i tada sam pogledala u svoj papir. Stotinu crvenih i rozih srca..! Zaista je februar mesec ljubavi.