Ivan Valić, mladić buntovne naravi, bavi se mračnim poslom kako bi zaradio za sebe, a na neobičnom mestu zapaža tamnu siluetu kako u kontejner baca misterioznu torbu. Isprva mu to nije ništa neobično za taj deo grada gde on prodaje drogu, ali kada z...
~ Moj tata ~ ●150.deo● ✻NEDELJU DANA KASNIJE✻ ✦Astra✦ Nova godina, nova ja. Tako nekako ide valjda, možda i meni to uspe. Proslavili smo Novu godinu u četiri zida našeg stana zajedno sa Leom i Lavom, te su mi bar te noći brige i nervoza bili odsutni. Propustila sam dosta časova i materijala, pa sam već na prvom predavanju jedva postizala. Pisala sam ono što treba i što ne treba, samo da svaku sitnicu upamtim i time izvučem što bolju ocenu. Po ulasku u zgradu fakulteta dočekali su me pogledi ostalih studenata. Nijedan par očiju me nije zaobišao. Kao lopov sam prolazila kroz hodnike pokušavajući da što kraće budem u blizini drugih, osuđujućih ljudi. Na predavanju nisam podizala pogled, već sam samo pisala svaku profesorovu reč. Ponekad bih podigla pogled na tablu samo da vidim teze, a čak sam i profesorov pogled izbegavala. Svi su čuli šta sam uradila, u Londonu se sve lako sazna. Nije mali grad, ali se sve lako otkrije i dugo se priča. Xx: Jel to ona devojka koja je ranila svog dečka..? Xx: Jeste. A zamisli nije ni dobila kaznu..! Xx: Pa kad joj je otac moćan..! Sve je uradio za nju. Nikad me nisu toliko nečije reči zabolele. Moj otac nije bogat, nije imućan, nemam dvorac, ne kupamo se u novcu. Ali on je bogat na drugi način, ima porodicu i ljubav. On to smatra bogatstvom. Završilo se predavanje i sporo sam pakovala stvari u torbu samo kako bih izašla poslednja iz amfiteatra. Neću izdržati da čujem još neku osudu o meni. Xx: Zdravo! Polako sam podigla pogled i ugledala crvenokosu pegavu devojku kako mi se smeši. Držala je torbu preko ramena i očekivala moj odgovor. Astra: Zdravo... Magdalena: Ja sam Magdalena. Ti si Astra, zar ne? Astra: Lako se zapamtilo moje ime... Da, ja sam. Magdalena: Zaista mi je žao što ti se to desilo, nisi zaslužila ni ova ogovaranja... Zastala je i ugrizla se za jezik. Možda je mislila da nisam ništa čula. Astra: Proći će jednog dana i to. Hvala ti... Magdalena: Ideš li odmah kući? Želela bih da te bolje upoznam. Zastala sam preispitujući sopstveni život i odluke. Svima sam do sada verovala, i vratilo mi se loše, da li će i sada biti isto tako? Klimnula sam glavom i stavivši torbu na rame pošla za njom. Treba mi prijateljica, neko ko će me saslušati i dati mi ponekad savet. Možda je Magdalena baš ta osoba. Napustili smo zgradu fakulteta i pronašle kafić u blizini. Januar je jako hladan, duplo hladniji nego prošle godine, ali smo ipak sele za sto napolju. Ušuškale smo se u ćošku i ubrzo dobile svoju naručenu toplu čokoladu. Magdalena: Nisam želela da prolaziš kroz ovaj težak period sama, nije ti nimalo lako. A zaista si dobra osoba. Astra: Možda sam dobra, ali sam ishitrena. Nijednu dobru odluku nisam donela, nikad ni neću. Tata je zbog mene napustio posao. Magdalena: Nemoj tako, imaš samo loš period. Sigurna sam da ćeš imati lepe trenutke ubuduće. A i tvoj tata je mislio na tebe, želeo ti je samo najbolje. Nasmešila sam se i otpila gutljaj tople čokolade. Odmah sam se ugrejala, ali sam i dalje držala distancu sa Magdalenom. Magdalena: Prišla sam ti iznenada, uplašila si se. Stvarno nisam mislila ništa loše, samo sam mislila da ti treba društvo. Astra: I treba mi. Presekla sam je, a njene zelene oči su se zacaklile. Srećna je... Astra: Jedino sam na fakultetu bila usamljena i bojala sam se da će tako zauvek ostati. Obećala sam da neću plakati više, ali su se suze nakupile u očima. Približila je svoju stolicu i zagrlila me sa strane. Magdalena: Nadam se da ću zaraditi tvoje poverenje i da ćeš znati da možeš na mene da računaš. Astra: Hvala ti... Uzela sam je za ruku i stegla je. Više nema onog čudnog osećaja u meni, možda je to znak da će sada sve krenuti na bolje.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
