Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 136. deo

~ Moj tata ~
●136.deo●
✦Astra✦
Astra: Otvori mi! Odmah Rafaele!
Povikala sam udarajući na vrata njegovog stana. Sa njim ću završiti odmah, i zauvek.
Astra: Otvori!
Udarila sam čak i nogom u njih, te mi je otvorio usplahireno vrata.
Rafael: Astra, malena...
Astra: Ne zovi me tako!
Zalupila sam vratima za sobom i udarila ga po prsima.
Astra: Od početka si me lagao, zar ne?! Od početka ti je osveta bila na umu! Kako si mogao toliko meseci da me lažeš?!
Mislila sam da neću plakati, ali oči su se predale i zaplakale.
Rafael: O kakvoj osveti pričaš, Astra..?
Astra: Ne laži! Bar sada ne laži kad sve znam! Znam i ko si i šta planiraš! Sve znam!
Još nekoliko puta sam ga udarala, sve dok me nije zgrabio za nadlaktice.
Rafael: Astra, zašto besniš na mene? Šta sam uradio?
Astra: Stvarno Rafaele? Zar ti ništa nije značila veza od toliko meseci? Skoro godinu dana smo zajedno! Zašto se svetiš..?!
Rafael: Ne svetim se nikome!
Gledala sam u njegove oči suznim pogledom i pitala se da li ima neke iskrenosti tu i dalje. Želim da ima, o kako želim da ima! Ali Rafael je za mene sada potpuno druga osoba. U njemu iskrenosti nema više.
Astra: Nisi trebao da me lažeš... Sve si upropastio. I ti i tvoj otac nam se svetite. Zbog čega? Zbog neke prošlosti! Zamrzela sam te, Rafaele..! Ne želim da te vidim više! Gotovo je!
Gurnuo me je uza zid i prikovao me usnama. Imale su drugačiji ukus, ukus ogorčenosti i besa. Znala sam da nema više istine u njemu i bila sam u pravu. A opet, ne mogu da mu se oduprem. Ne mogu da odolim njegovim poljupcima..!
Zavukla sam prste u njegovu kosu i još više primila njegove usne k sebi. Odolela sam mu, njegovim poljupcima. Ponovo su me očarali. Zaboravila sam na sve muke i ljubila ga kao luda. Srce mi je lupalo za njim kao i prvi put!
A onda, osetila sam njegove ruke na unutrašnjosti mojih butina. Tada mi se ponovo smračilo, sva prošlost se isprečila.
Astra: Ne! Skloni se!
Svom snagom sam ga odgurnula od sebe i obrisala usne gadljivo.
Rafael: Astra...
Astra: Gotovo je, Rafaele. Ne postojiš više za mene. Isti si kao i tvoj otac..!
Čika Lazarove reči su mi plivale u mislima kako je njegov otac umalo naudio teta Valentini. Ne želim da se to meni desi, i po prvi put sam bila ponosna na sebe što mu se intimno nisam dala.
Rafael: Astra, ne možeš...
Astra: Mogu, i hoću. Neću dozvoliti da povrediš mene ili moju porodicu. Zbogom, Rafaele.
Obrisala sam mokar obraz i pomahnitalo izjurila iz njegovog stana. Trčala sam niz stepenice iako ga nisam čula iza sebe da me prati. Nekoliko ulica dalje sam zaustavila prvi taksi i ušla u njega dajući moju adresu. Na zadnjem sedištu sam tiho zajecala i uzaludno brisala suze. Zašto prva ljubav uvek mora biti bolna? Zašto?! Zar čovek ne može osetiti kada su njegova duša i srce srećni? Zar ne može čovek biti srećan zauvek?