Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 88. deo

~ Moj tata ~
●88.deo●
✦Lazar✦
Lazar: Ivane, svedočićemo i mi. Ne možeš sam sve.
Ivan: Ne ne, nikako. Nisu još odbacili optužbe, mogli bi i vas dvoje da upadnete u problem.
Lazar: Ali...
Ivan: Dok ne budem siguran da ćete vi biti bez briga, nema mešanja. Jasno?
Ivan je uvek morao da istera svoje, njegova tvrdoglavost prevazilazi i magarca. Valentina me je tužno pogledala sa strane i naslonila se čelom na moje rame.
Lazar: U redu. Ali nas nemoj lagati ako možemo već da pomognemo.
Ivan: Čuvajte Leu.
Prepukao mu je glas i odmah je prekinuo vezu. Uz uzdah sam bacio telefon na kraj kreveta i naslonio se na Valentinu. Hteli smo odmah da dođemo kod njega sa Leom, ali je rekao da nema potrebe. Možda bi mu i teško palo kada bi video Leu...
Lazar: Imali smo neprijatelja tako blizu...
Valentina: Ne mogu da verujem. Tako je delovala fino, nežno i nevino.. Poverovala sam u njenu priču, ona mi je savetovala za kliniku za nas...
Zaplakala je na mom ramenu, te sam zavukao prste u njenu kosu.
Valentina: Sećaš li se kad smo je videli u bolnici? Bila je tako mala beba, a toliko izmučena...!
Zaplakao sam i ja. Ja sam najviše bio protiv toga da se Ivan stara o njoj, a te noći me je sve bolelo. Srce mi se stezalo gledajući je tako nevinu, ostavljenu već prvog sata da se bori protiv surovog života.
Lazar: Od rođenja je jaka kao stena. Jaka je na Ivana, na svog tatu.
Pokušavao sam da je utešim, ali nam je bilo previše teško. Još nam teže pada što je Ivan ovu noć proveo sam u policiji na ispitivanju, bez ikoga da ga uteši i ohrabri. Svima je on bio oslonac, a nije imao svoj.
Na sreću, Lea se probudila pa smo prestali da plačemo. Ušao sam u njenu sobu i video je kako stoji u krevecu držeći se za šipke.
Lazar: Nedostajali smo ti, lutkice..?!
Uzeo sam je u naručje i poljuljao. Njen miris mi se uvukao u nos, čist i mekan bebeći miris.
Lazar: Idemo kod mame...
Vratili smo se kod Valentine, te sam joj pružio Leu. Identične su, mama i ćerka.
Valentina: Još uvek nisam uspela da je odviknem od sisanja.
Lazar: Neće puno škoditi još par puta...
Pomogao sam joj da se svuče i da Lea započne svoj doručak, te se Valentina naslonila na mene.
Valentina: Imam osećaj da ti nikada nisam dovoljno puta rekla kako si ti divan otac. A toliko si se dugo brinuo...
Lazar: Promenilo se sve kada sam uzeo Leu u ruke.
Osmehnuo sam se prisetivši se Valentininog porođaja. Podnela ga je kao lavica, preznojila se, a na svet donela malu i savršenu devojčicu. Odmah sam je privio na svoju golu kožu i slušao njeno srce kako lupa. Migoljila se u mom naručju žmureći, a meni se taj prizor urezao u mozak. Ne brojim više ni koliko puta sam to i sanjao.
Lazar: Za to je Ivan zaslužan. Od njega sam naučio kakav otac treba da budem. Brižan, zabavan, čvrst kao stena, spreman da zaštitim svoje dete. A najvažnije, naučio me je da budem heroj svom detetu.
Valentina: Lea te već sada smatra svojim herojem, sigurna sam u to.
Lazar: Nadam se da je tako.. Ne znam šta bih radio da ne mogu da budem njen heroj...
Zaćutali smo oboje i slušali samo Leino coktanje dok je sisala mleko.
Valentina: Izvući će se Astra, zar ne? Biće sve kao što je nekad bilo?
Uzdahnuo sam tiho i sam u sebi sumnjajući u sve to. Ali, još jedna stvar koju me je Ivan naučio. Nikad ne gubi nadu i digni glavu.
Lazar: Hoće, vratiće se sve na staro.