Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 22. deo

~ Moj tata ~
●22.deo●
✦Valentina✦
Valentina: Sigurno si dobro? Jutros su ti oči bile naduvene.
Lazar: Samo nisam mogao da spavam, ne boj se.
Uopšte mu nisam verovala, ni sada ni jutros kad sam izašla iz stana sa Markom. Uverevao me je da je samo imao neprospavanu noć, ali sam ubeđena da je nešto drugo u pitanju. Poznajem ga.
Valentina: Pa brinem se. Doći ću odmah ako ti nije dobro.
Lazar: Vale, uživaj. Uskoro i ja završavam sa poslom, pa ću ići kući. Vidimo se večeras.
Skrati razgovor i prekine vezu, te uz uzdah spustim telefon na kuhinjski pult. Znam da nije dobro, laže me da se ne bih brinula.
Mark: Meni se činio odlično jutros.
Mark doda sklanjajući tanjire od ručka sa stola, pa me i ta njegova ravnodušnost žacne. Nisam poludela, znam kada Lazaru nije dobro.
Valentina: Ne slažem se, znam kad me laže da ne bih brinula.
Mark: Vidiš da je na poslu, da je loše ne bi otišao da radi. Nemoj se previše brinuti.
Spusti se do mojih usana na kratko ostavljajući poljubac, te zatvori mašinu za sudove.
Mark: Dođi malo..
Izvuče me nežno iz stolice i podigne na sto, te mi gladno navali na usne. Nasmešim se kroz poljubac, opuštao me je. Ali ne dovoljno, i dalje sam se previše brinula za Lazara.
Mark: Vidiš kako si se opustila..
Zažmurim osećajući njegove usne na svom vratu i ruke na svojim kukovima. Mogla sam začuti i njegovo tiho režanje uz moju kožu. Odjednom, kao da je nešto u meni kvrcnulo. Sve mi se zgadilo...
Valentina: Pusti me.
Mark: Ne boj se..
Još jače me je šakama stegnuo, te su mi se slike one mračne noći pojavile pred očima. Osećala sam se ugroženo, prljavo i golo pred njim iako ništa nije bilo otkriveno. Čak su se i njegovi kukovi pomerali ka meni i prljavo su čekali da me zgrabe...
Valentina: Pusti me!
Mark: Valentina!
Viknuo je moje ime čim sam ga odgurnula, te sam sa kuhinjske ploče zgrabila veliki nož. Trznuo se naglo videvši da sam okrenula oštricu ka njemu.
Mark: Valentina, šta ti je..?!
Valentina: Ne razumeš, zar ne? Ako kažem da staneš, moraš da staneš..!
Mark: Uopšte ne razumem zašto se bojiš mene. Pa ja sam tvoj dečko!
Počne da mi se približava uprkos nožu, te zamahnem ka njemu.
Valentina: Ne približavaj mi se! Ne razumeš kroz kakve sam traume prošla! Nikada nećeš!
Želela sam samo na kratko da upotrebim nož na njemu, kako bih se osećala sigurno. Ali se ne bih spasila zatvora. Po prvi put bih se osetila najsigurnije na svetu, ali to nije rešenje. Ispustila sam nož i trčeći izašla iz njegove kuće. Lako sam mogla da se sakrijem i da nestanem iz njegovog vida pre nego što me sustigne.
Zašto prosto ne može da razume da se bojim toga?! Bojim se tih dodira, poljubaca i reči! Bojim se da je sve to lažno!
Brisala sam suze hodajući kroz centar grada, pa zastanem kraj gradske fontane. Nemam gde sada da odem, ne mogu kod Ivana, a ako me Lazar presretne moraću da mu objašnjavam šta se dogodilo. Ne mogu se ponovo prisećati toga!
Udahnem duboko, te kroz par trenutaka smirim usplahireno disanje. Šetaću, tako će mi brže proći vreme. Tako ću moći sva pitanja da izbegnem.