Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 98. deo

~ Moj tata ~
●98.deo●
✦Ivan✦
Takvu smelost i oholost nisam mogao da upoznam do sada. Ispostavilo se da sam lako naseo na nju, ali se dobro skrivala ispod maske. Ivane, gde ti je pamet bila..?!
Ivan: Nisi svesna kakav je prizor bio.. Gušila se, nije ni prvi udah imala normalan. Jesi li svesna da je mogla da umre..?!
Darija: Da, sve je u njoj..! Sve se vrti oko nje! Nikad oko mene!
Mahala je rukama očigledno nezadovoljna svojom prošlošću.
Ivan: Ti se nisi borila za život, Astra jeste. Tu ne možeš da se porediš sa njom.
Darija: Nisam se borila za život, jel?
Nasmejala se grohotno i podlo odmahivajući glavom. Možda smo samo zagrebali njenu prošlost, ima nečeg tu dubljeg.
Darija: Alkohol me je opio. Pružao mi je utehu, bio mi je poput ljubavnika. Svake noći bih flašu grlila i tako bih zaspala.
Ivan: To je tvoja borba za život? Ti si izabrala svesno alkohol, a Astra nije svesno izabrala da se guši. Prestani da od sebe praviš žrtvu..!
Darija: Ne pravim! Ali i moj život je bio bitan!
Rukama me je stegla za grlo i pravila ubode svojim noktima.
Darija: Izgubila sam sve! Roditelje, dečka, prijatelje, školu! Skoro sam na ulici prosila da bih imala za hleb!
Stezala me je sve više za vrat i davila, ali se nisam toliko plašio iako sam bio vezan. Nema ona petlje da to uradi, i u njenim očima se vidi strah. Najednom me je pustila i povukla sebe za kosu nervozno.
Ivan: Ne znaš ti ništa... Ne znaš Astrin život...
✦Astra✦
Odavno sam odustala da udaram na vrata ili da pokušavam da otključam bravu. Toliko smo blizu jedno drugog, a opet ne mogu ništa da uradim da mu pomognem.
Ivan: Ne znaš ti ništa... Ne znaš Astrin život...
Otežano je govorio, ali sam se ućutala. Kakav je to moj život bio..?
Darija: Nisam mogla da joj pružim hranu, a kamoli odeću ili mesto za spavanje! Nisam imala izbora osim da je ostavim!
Ivan: I to baš u kontejneru?!
Drhtavom rukom sam se zadržala za vrata i ćutala u kupatilu. Ona me je.. tako ostavila..?
Ivan: Među smdrljivim kesama i u smeću ostavila si je zatvorenu u torbi! Gušila se, monstrume! Da nisam naišao, bila bi mrtva! Ne znaš kako sam se osećao kada se u mojim rukama grčila od nedostatka vazduha dok sam trčao ka bolnici! Mogao sam da je ostavim tamo da leži i da umre, ali ja nisam kao ti! Ja sam osećao odgovornost za nju! Ja sam bio uz nju!
Noge su me izdale, kleknula sam svom snagom na pločice. Tako je moj život započet... ostavljena sam na tako gnusan način... Zar me je toliko mrzela?! Zar je tako lako mogla da se okrene i da me ostavi...?
Ivan: Možda si je ti nosila u stomaku i rodila, ali nisi joj bila majka. Ja sam joj bio jedini roditelj i zauvek ću to i biti. A ti nikada nećeš moći da zaslužiš tu titulu.
Nastupila je tišina. Bolna, mučna i jeziva tišina. U odjeku u kupatilu sam mogla čuti čak i svoje srce kako udara u mojim grudima.
Darija: Ja sada mogu da joj pružim sve, imam posao, imam kuću...
Ivan: Nemaš ti ništa. Ja sam ostajao budan kad je bila bolesna, kada je imala temperaturu! Ja sam joj previjao rane od raznih padova! Ja sam je vodio u školu! Ja sam joj pomagao oko domaćih zadataka! Ja sam se iz sna začas budio kada bih začuo njeno plitko disanje! Ja, a ne ti! Ja sam joj otac! Jedini roditelj!
I opet, tišina. Tata se lavovski bori, a ko zna u kakvom je stanju. Da li krvari..?!
Jeza mi se uvukla pod kožu i uhvatila sam se za džepove jakne.
Astra: Telefon... telefon...
Prsti su mi se nekontrolisano tresli dok sam kucala broj 911.
Xx: Policija grada Londona. Kako Vam mogu pomoći?
Astra: Moj tata.. drže ga kao taoca.. Ja sam zaključana u kupatilu..!
Paničila sam, a trudila sam se da objasnim ovu komplikovanu situaciju najbolje i najbrže što mogu.
Xx: Ostanite na vezi, poslaćemo jedinice. Treba li Vam hitna pomoć?
Astra: Da.. tata krvari...
Ponovo, suze su mi krenule. Hoće li policija stići na vreme?