Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 27. deo

~ Moj tata ~
●27.deo●
✻PETAK: PETI NOVEMBAR✻
✦Ivan✦
Nikada nisam imao neko baš poslovno odelo iako sam studirao pravo i očekivao da ću naći posao advokata. Više su mi godile sportske trenerke i udobnija odeća. Obukao sam neke farmerke i košulju da bih izgledao pristojnije pred ljudima i uskoro sam se našao u kafiću "Red Rose". Ambijent su krasili crni barski stolovi i crne stolice, a jarko crvene neonske sijalice su osvetljavale prostoriju. Blaga pop muzika se čula na zvučnicima u uglovima. Nije bilo puno gostiju, a ubrzo se pojavio i mladić malo stariji od mene.
Xx: Ivan Valić?
Ivan: Da, ja sam.
Aron: Ja sam Aron, čuli smo se preko telefona. Pođi za mnom.
Uveo me je u njegovu vrlo skučenu kancelariju gde je bilo znatno tiše. Sa osmehom mi je ponudio mesto ispred njega, te sednem. Čini se jako prijatno.
Aron: Odavno niko ne gleda oglase okačene na banderama, baš si me iznenadio.
Ivan: Gledam svuda oglase, baš mi treba posao.
Već pri prvom razgovoru smo se dogovorili da ne persiramo jedno drugom, ipak smo sličnih godina.
Aron: Deluješ mi kao fin mladić, tako da što se mene tiče, posao je tvoj. Kako ćemo za malu bebicu?
Ivan: Organizovaću se ja sa prijateljima, oni su mi kao porodica. Čuvaće je kada budem radio.
Aron: Još jednom, moje saučešće. Mlad si postao samohran otac.
Ivan: Tako je, ali barem je ona živa i zdrava ako ništa drugo..
Sagnem glavu želeći da progutam knedu laži koju non stop ponavljam svuda.
Aron: Šta si radio pre?
Ivan: Samo što sam završio sa studiranjem, završio sam pravo. Neplanirano se desilo dete..
Aron: Razumem. Pa onda, posao je tvoj. Šta kažeš da od ponedeljka počneš? Radio bi drugu smenu, od tri popodne do devet uveče.
Ivan: Odgovara mi. Mogu od ponedeljka da počnem.
Potpisao sam par papira koje mi je dao i sproveo me je kroz kafić i uputio u posao za šankom. I kolege su bile sasvim korektne. Tempom kojim sam trošio novac za Astru je išao sve brže, moraću i auto da uzmem. Ponestaće uskoro.
Na kraju upoznavanja sa okruženjem i kolegama, izašao sam i brzim koracima se zaputio nazad ka stanu. Ostavio sam ponovo Astru samu jer su i Lazar i Valentina bili u obavezama van kuće. Za ostale dane ćemo se i snaći, samo je danas morala da ostane sama.
Ivan: Stigao sam, Astrice!
Sa vrata sam povikao i tek tada sam video okrnjenu bravu. Metalni okvir je imao potamnele linije od siline udarca, pa mi je uznemirenost prostrujala niz vene.
Ivan: Astra!
Viknuo sam njeno ime i zajapuren uleteo u njenu sobu. Sve je bilo uredno kako sam i ostavio, ali Astre nije bilo u krevecu. Nema ni njenog ljubičastog ćebenceta kojim sam je pokrio.
Ivan: Astra..!
Usplahireno sam pretražio celu njenu sobu iako sam znao da ne može sama izaći iz kreveca. Nema je nigde, neko ju je oteo..! Celo telo mi se zatreslo od straha. Može biti bilo gde u prokletom Londonu!
Uhvatio sam se za telefon da pozovem Lazara da požuri sa posla, ali mi se drugi broj pojavio na ekranu.
Ivan: Džozefe?
Javim se govoreći njegovo ime, te dobijem potvrdan odgovor.
Džozef: I dalje imaš moj broj. Vidiš Ivane, ne volim kada ljudi skrivaju nešto od mene. Pogotovo moji ljudi.
Tek tad se začu Astrin plač i srce mi siđe u pete za dve sekunde. Ona je.. kraj njega je..
Džozef: Rekao sam ti da imam svuda izvore informacija, nije mi trebalo mnogo da pronađem šta ti skrivaš. A skrivaš nešto mnogo važno.
Ivan: Ako joj zafali samo pola dlake sa glave...
Džozef: Šta ćeš da uradiš, Ivane? Tući ćeš me? Ubićeš me? Ne zaboravi da je ona pored mene. Samo jednim klikom može da bude sva u krvi.