Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 80. deo

~ Moj tata ~
●80.deo●
✻JUTRO✻
✦Ivan✦
Tapkanje na ramenu me je probudilo i video sam Dariju mutno ispred sebe.
Darija: Zaspao si kraj nje...
Tiho je šaputala da ne bi probudila Astru, te klimnem glavom i protegnem se. Darija je već bila obučena i spremna za posao.
Ivan: Zar i subotom?
Darija: Besna sam i ja na šeficu, ne brini. Kako je Astri?
Ivan: Ispovraćala se, ali dobro je. Više joj se ne sviđa Džejson.
Kroz smeh dodam i nasmejem Dariju.
Darija: Mnogo mi je prijala prošla noć.. Vidimo se popodne, ljubavi..
Ivan: Vidimo se, volim te..
Razmenimo poljubac, te na crnim štiklama izađe iz stana. Nisam želeo da budim Astru, još uvek je rano. Gledao sam je u dubokom snu i vratio se u prošlost...
●FLASHBACK●
Ne znajući šta više da uradim, autom sam dovezao Astru u bolnicu. Već treći dan odsustvujem sa posla i skidam Astri temperaturu. Trideset i devet stepeni, pa i više. Jedva je otvarala oči, povremeno bi pila vodu, a još ređe je jela. Mogao sam videti da joj jezik pobeleo od dehidratacije. Nisam znao šta više da učinim.
Brzo sam u naručju uleteo sa četvorogodišnjim detetom u bolnicu, a zatim i u ordinaciju na pregled gde joj je doktor odmah dao infuziju. Plašio sam se da će dobiti napad od visoke temperature. Zaplakao sam kraj nje kada je infuzija bila pri kraju. Lekovi su joj konačno oborili temperaturu i nakon pola sata je otvorila oči i zatražila da jede. Veći osmeh nisam u životu imao.
Običan stomačni virus koji je ona teže podnela. Nikada se nisam tako plašio za nju nakon incidenta sa Džozefom.
●END OF FLASHBACK●
Već te noći joj se stanje poboljšalo, ali smo ostali u bolnici. Tad sam spavao na stolici pored bolničkog kreveta, glave naslonjene na dušek. Ukočen sam i sada.
Astra: Dobro jutro...
Protrljala je oči budeći se polako, te ustanem i poljubim je u obraz.
Ivan: Još je rano, spavaj..
Prekine me zvono na vratima, pa shvatim da to sigurno nije Darija. Ne bi zvonila ona. Ostavio sam Astru u krevetu i na ulaznim vratima ugledao Anastasiju.
Anastasija: Izvini, subota je.. Ali trebaju nam hitno tvoji potpisi.
Ivan: Bože, zar i ti radiš subotom?
Postavim pitanje bezveze uzimajući joj papire iz ruke, te ih na kuhinjskom stolu potpišem na brzinu.
Anastasija: Izvini što sam te probudila...
Ivan: Nisi, bio sam budan. Astri je bilo loše sinoć, pa sam dežurao.
Anastasija: Jao..! Mogu li je.. videti? Naravno, ako ti ne smeta?
Ivan: Ne, ne. Slobodno.
Pođem za njom kroz spavaću sobu i Astra se odmah uspravi ugledavši Anastasiju.
Anastasija: Dušo..! Kako si?
Astra: Dobro sam sada, odspavala sam lepo.
Anastasija: Moram sada da idem, ali videćemo se opet. Oporavljaj se.
Mahnu jedna drugoj, te ispratim Anastasiju do vrata.
Anastasija: Vidimo se u ponedeljak, Ivane.
Klimnem glavom, te izađe na vrata. Video sam potpisane papire na stolu, zaboravila ih je.
Ivan: Anastasija!
Mahnuo sam joj papirima, te se brzo vratila po njih.
Anastasija: Izvini, zaboravna sam..! Hvala!
Zacrvenela se i brzo je izašla iz zgrade. Da li je moguće da je Astra u pravu? Svideo sam se Anastasiji? Svakom muškarcu prija saznanje da se dopada ženama, iako je zauzet.
Astra: Odlutao si negde, tata.
Astra se najednom stvorila ispred mene u dnevnoj sobi i mahnula mi je ispred lica.
Ivan: Ne ne, tu sam ja.
Astra: Imam pravo, zar ne? Sviđaš joj se?
Ivan: Ne znam... Uostalom, to nije razgovor za tebe i mene. Otac sam ti. To je prvo, a drugo je to da sam ja sa Darijom! Kraj priče.
Astra: Kako ti kažeš... Istuširaću se.
Sa kikotom je otišla u kupatilo znajući da je u pravu. Dođavola, postao sam slep za ove stvari!