Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - Uvod

~ Moj tata ~
●Uvod●
✦Ivan Valić✦
Još jedan blistavo sunčan dan zadnje nedelje juna sam prespavao ispod tankog jorgana koji već dugo odlažem da operem. Ne mogu, mrzi me svaki dan da ga ubacim u veš mašinu, pa da ga dugo sušim. Na brzinu i površno sam se sredio u kupatilu, te iz frižidera izvadim parče tosta i namažem pavlaku na njega. Zagrizem ga i zastane mi taj zalogaj brzo u grlu dok gledam u svoju dodeljenu pravnu diplomu i knjigu iz kojeg sam predmeta čak pet puta polagao kod ogavnog profesora..!
I šta uopšte sada sa tom diplomom? Kao da je tako lako naći posao! Više ću da imam para od dilanja droge nego od diplome pravnog fakulteta. Završim taj neki tanani doručak i pospremim za sobom, te skupim odeću koja je prebačena preko naslona već ostarelog kauča. Otkad živim sam uopšte mi stan nije redovno čist. Zraci sunca me iznenada bljesnu, te bacim onu odeću na gomilu za pranje i provirim glavu kroz prozor. Pune su ulice i starijih i mladih ljudi i svi negde žure.
Ivan: Gde bre žurite toliko..?
Postavim pitanje na koje svakako ne bih dobio odgovor, te uzmem paklicu Chesterfield cigareta i zapalim jednu. Dim mi je napuštao i nos i usta, a mir mi se ulivao u telo iako nisam bio nervozan. A trebalo bi da budem. Leti ima najviše posla i skoro svaku noć moram da provedem napolju. Ugasim cigaretu u piksli na stočiću u dnevnoj, te ostavim prozor da se malo provetri stan. Iznenada mi telefon pisne, te ga uzmem u ruke i otvorim pristiglu poruku.
"Imaš li pet grama za prodaju?"
Uzdahnem tiho, te odem u spavaću sobu i ispod kreveta izvučem pohabanu poveću kutiju. Izvadim iz nje potrebne stvari i obučem crnu duksericu sa kapuljačom, a crnu masku za lice stavim u džep.
"Nađimo se u slepoj uličici kod fontane za petnaest minuta."
Otkucam poruku i pošaljem na taj isti broj, pa polako zaključam stan i krenem ka dogovorenom mestu. Brzim korakom sam se lako stopio u gužvu ljudi, a u prednjem džepu dukserice sam prstima prelazio preko glatke kesice. Divno je kad ljudi prolaze pored tebe, pa ti se čak i osmehnu, a ne znaju ko si zapravo. Ne znaju tvoju mračnu i surovu stranu, ne znaju ni da li imaš onu lepšu stranu. Vide te kao najobičnijeg čoveka. Smrtnika koji se rodio, malo proživeo i na kraju umro sam. Polako i neprimetno se izdvojim iz gužve ulazeći u slepu uličicu, pa stanem iza jednog visokog kontejnera. Sakrivajući se, navučem masku na lice i kapuljaču preko glave, te začujem kako šljunak pored kontejnera krcka. Prodavanje tokom dana je uvek rizično, može svakog trenutka neko naići.
Xx: Imaš li?
Ivan: Prvo novac. Pet grama - 300 evra.
I on je takođe imao masku i kapuljaču na sebi, ali sam već kod prve poruke znao da ima para.
Posle par sekundi ćutanja, klimne glavom i izvuče svežanj novca.
Xx: Novčanice su od po dvadeset i pedeset evra. Znaš da sam tačan.
Ujedno preuzmem novac dajući mu kesicu.
Xx: Do sledećeg viđenja.
Brzim korakom nestane iz uličice, te se posle par minuta i ja vratim na glavne ulice. Sada sam umesto kesice kokaina mogao napipati novčanice, pa se nesvesno osmehnem. Za pet minuta zaradiš trista evra.. velika svota novca može da se napravi.
Ponovo mi se telefon oglasi pri samom ulazu u moju zgradu, te pročitam poruku.
"Sutra uveče. Razgovor u kazinu "Diamonds". Sven će te čekati na ulazu. Velika je stvar."
Šef me posle dva meseca neoglašavanja zove iznenada. Uzdahnem i popenjem se nazad u stan, te se bacim na kauč. Bolno je škripnuo ispod mene. Iz džepa izvadim svežanj novčanica i bacim ga na stočić ispred ne skidajući pogled sa njega.
Koliko je velika stvar kada šef želi oči u oči da razgovara sa mnom?