Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 119. deo

~ Moj tata ~
●119.deo●
✦Astra✦
Upoznavanje sa Rafaelom mi je bilo stresno, ali je na kraju vrlo dobro ispalo. Tata je kao i obično bio skeptičan i cele večeri je merkao čudno Rafaela. Još dugo će njega to da drži, poznajem ga dobro. A Anastasija je bila zadovoljna, svideo joj se. I pred spavanje sam razmišljala o tome kako sam je nazvala pred Rafaelom. Nazvala sam je mamom. Bila je ishitrena i u trenutku doneta odluka da je tako predstavim, ali sam mislila da ssm postupila pravilno. Ona je bila tu za mene kad god bi mi trebala. Još se sećam kako sam imala teške krize nakon što me je konačno pogodilo šta se sve dogodilo sa Darijom. Anastasija je ostajala sa mnom do zore i brisala mi suze. Više se ona nagledala mojih suza nego tata. Ona je bila moja mama.
Dok su se oni spremali za posao na brzinu sam izašla iz stana i pošla ka parku blizu naše zgrade. Prećutala sam im poruku koju sam jutros dobila. Bila je od Rafaela, želeo je da se nađemo i porazgovaramo. A čim mi šalje poruke a ne zove me, znam da je nešto loše u pitanju. Požurila sam ka parku i našla ga naslonjenog na ogradicu mosta u sredini parka. Baš na tom mostu je tata zaprosio Anastasiju. Tada nije bilo ogradice, a sada su je izgradili kako neko dete ne bi upalo u jezerce ispod njega.
Astra: Hej...
Tiho sam izustila i namrštila se kada je povukao dim cigarete ćuteći.
Astra: Nemoj pušiti, ne volim to.
Rafael: Izvini.
Odmah ju je bacio na zemlju i zgazio.
Rafael: Možda.. ne bismo trebali da se viđamo.
Astra: Šta?
Već mi se glas produbio ne verujući ni sam da ovako želi da završimo.
Rafael: Ne sviđam se tvom ocu. Nikad mu se neću svideti.
Astra: Nije tačno, svideo si mu se...
Rafael: Astra, znam kada se nekome ne sviđam.
Podsmehnuo se. Celo detinjstvo ga je društvo mlatilo da je podsvesno naučio kako ljudi razmišljaju.
Astra: Ali dopašćeš mu se. On je uvek skeptičan na početku, daj mu malo vremena.
Rafael: Ne verujem.. Pogotovo zbog toga što je video ovaj prokleti ožiljak..!
Udario se po ruci, te sam ga snažno stegla za ruku. Nije on kriv što nije želeo da živi. Nije želeo više da trpi mučenje...
Astra: Rafaele.. nisi ti kriv.. Bilo ti je teško..
Rafael: Nisam trebao to da dozvolim sebi. Sada me to koči svuda. Ne znaš kako je... kada ti je otac u zatvoru, kada te zbog toga svi maltretiraju... kada naposletku i majka digne ruke od tebe zbog droge i alkohola... ne znaš...
Vrlo dobro sam znala, pogotovo deo sa majkom. Rafael ne zna za moje poreklo, nisam spremna da mu to ispričam. Ne mogu.. ali isto tako ne mogu da mu dopustim ovo što radi.
Astra: Raf.. ljubavi.. pogledaj me.
Obuhvatila sam mu obraze dlanovima i spojila nam poglede.
Astra: Tata ne zna za tvoju prošlost. I ne mora da zna za sada. A kada sazna razumeće te, sigurna sam. I on je proživeo svašta, neće te osuđivati. Samo me ne udaljavaj od sebe...
Tiho sam procvilela i spojila nam usne. Još uvek su se osećale cigarete, ali sam ga ljubila i opuštala njegovu zgrčenost. Najzad me je uhvatio oko struka i privukao uz sebe.
Astra: Jesmo li se dogovorili..?
Rafael: Ali...
Astra: Nema ali. Svako ima neki problem i ne možeš se samo udaljavati kako bi ga se rešio. Zajedno ćemo proći kroz ovo.
Slabašno se osmehnuo i ponovo me poljubio. Pronašao je utehu u meni. Ja sam njegov spas.
Astra: Hajde da izađemo za vikend. Uvek se lepo provedemo u klubu, samo nas dvoje.
Rafael: Važi, ići ćemo.
Nasmejala sam se i čvrsto ga zagrlila mirisajući ga. Ne dam ja tebe, Rafaele. Ne dam te.