Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 92. deo

~ Moj tata ~
●92.deo●
✻SLEDEĆI DAN✻
✦Astra✦
Prolazili su dani, ali jako sporo. Uspevala sam nešto da pojedem, čisto da ostanem svesna i da unosim nešto u sebe zbog snage. Posle ručka odmah sam se zatvorila nazad u sobu i sela za radni sto. Imala sam olovke, hemijske, bojice i sveske, ali je sve to meni delovalo tuđe. Pitala sam se danima koliko je dugo Darija ovo spremala, koliko dugo je znala da sam ja njena ćerka...
Sunce me je kroz rešetke na prozoru obasjalo i malo mi ugrejalo ruke. Neprestano sam povlačila rukave preko šakaa ne bi li se otkrile sveže modrice koje sam sebi napravila. Nisam želela da Darija posumnja da imam plan. Tate nije bilo, nisam ga ni čula ni videla. Kao da je u zemlju propao. Ili kao da sam ja u zemlju propala.
Bolelo me je to što ne znam da li ću zauvek ovako živeti. Ili bar do osamnaeste godine, ali i to je još tri godine. A ja toliko neću izdržati. Pustila sam par suza napolje i iscepala papir iz sveske. Iako nisam napisala ništa još uvek, reči su mi igrale pred očima. Hrabro sam uzela olovku u ruku i povukla prvu liniju na papiru. Moram se negde isprazniti...
"Dragi moj tata, znam da ti nisam rekla zadnji put da te volim. Ti si mi to govorio svaki dan, a na našem rastanku ja to nisam mogla da izgovorim od suza i tuge. Nisam ti rekla da te volim najviše na svetu, nisam znala da te više neću videti. Toliko se kajem zbog toga, tata! Svake noći plačem što ti nisam rekla koliko si mi bitan i što si ti jedina osoba u mom životu koja će usred noći doći da mi pomogne. Moraš da znaš da mi Darijin nalaz ništa ne znači, ne verujem njoj. Ne znam da li si znao i da li si me lagao, nije mi bitno. Ja verujem u tebe i tvoje odluke. Šta god da si uradio u životu, znam da si mene uvek imao na prvom mestu. Šta god da si pogrešno uradio, opraštam ti. Nadam se da ćeš i ti meni oprostiti.. ja ne mogu ovako da živim. Ne mogu u paklu živeti, sa majkom koja ni ne mari za mene. Otela me je od tebe. Ja to ne mogu da podnesem. Nemoj plakati kada ovo budeš čitao, već znaj da mi je jedini izbor bio da živim sa tobom ili da ne živim uopšte. Žao mi je tata, oprosti mi... Tvoja zvezdica"
Potpisala sam papir sa suzama koje ronim neprestano. Ispustila sam olovku na sto i presavila papir da ne gledam te reči, ne mogu da ih čitam ponovo. Iz šolje za olovke sam izvadila žilet koji sam ukrala iz kupatila i vrtela sam ga među prstima. Srce mi se ubrzalo i na samu pomisao da ovako mala stvarčica može da mi okonča život u nekoliko minuta, ako ne i sekundi. Zavrnula sam rukav i stavila žilet na kožu. Oklevala sam da li da povučem. Znam da mi je to jedino rešenje, sve ostalo mi je propalo. Ne mogu da pobegnem, a ne mogu ni da živim ovde. Zažmurila sam čvrsto i stegla zube, moram ovo da uradim.
Astra: Ne mogu..!
Zajecala sam i ispustila žilet na pod. Kukavica sam, ne mogu sebi da oduzmem život. Zar sam toliko postala slaba? Nemam nikoga da mi se nasmeši, da me zagrli. Nema ni teta Valentine, ni čika Lazara, ni male Lee. Da li se i oni pitaju gde sam ja? Da li su tužni? Da li su u školi primetili da me nema, da ne dolazim na časove?
Još jednom sam pogledala u žilet na podu i obrisala suze sa lica. Ne, ne mogu to uraditi tati. Ne mogu ga tako uništiti. Uzela sam žilet sa poda i ponovo ga sakrila u šolju sa olovkama. Neću preseći vene, ali moram nešto uraditi. Moram naći način da odem odavde.