Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 36. deo

~ Moj tata ~
●36.deo●
✻NEDELJU DANA KASNIJE✻
✦Ivan✦
Ivan: Hoćeš da kažeš da je Džozef sve sam povezao?
Lazar: Nerado priznajem, ali da. Mark uopšte ni ne zna da si ti radio za Džozefa. Bukvalno slike stoje jedna pores druge. Džozef je živeo u toj kući sa njim, sam je video Astru i tebe na slici.
Odmahnem glavom i nastavim sa slaganjem kašica u frižideru. Podignem jednu teglicu, te uzdahnem.
Ivan: Opet si kupio kašicu sa pirinčem..
Lazar: Što, ta ne valja?
Ivan: Boli je stomak od pirinča.
Lazar: Daj to meni.
Otme mi teglicu iz ruke i iz čistih sudova uzme kašiku. Sa suzdržanim smeškom sam ga gledao kako na fotelji otvara kašicu za bebe i uzima prvi zalogaj mršteći se.
Lazar: Nije ni čudo što je boli stomak, ovo je otrov..!
Najzad prasnem u smeh, pa mu se pridružim uzimajući isceđeni sok i za njega i za sebe.
Ivan: Kako je Valentina?
Lazar: Kako da bude? Mark je neprekidno zove, ona ga ignoriše što bi i trebala, ali jedva izlazi iz sobe. Izađe samo da pojede nešto i odmah se vrati u krevet.. I tako već punih nedelju dana...
Iako mu se kašica smučila, nastavio je da je jede zamišljeno.
Lazar: Ni sa mnom ne progovara, potpuno se zatvorila u sebe. Ne mogu je naterati da priča sa mnom, ali.. bojim se da se ne vrati na staro.
Spustim pogled i vrhom prsta tapnem par puta po stočiću. Uopšte nam ne ide u prilog da se Valentina vrati na sam početak, sav naš trud bi propao.
Ivan: Zašto joj sad ne kažeš?
Lazar: Šta?
Ivan: Ne pravi se blesav..! Zašto joj ne priznaš šta osećaš prema njoj?
Lazar: I da je time dokrajčim?
Podsmehne se gutajući zadnji zalogaj kašice, te se uz uzdah zavali u fotelju.
Ivan: Zašto si toliko ubeđen da će je tvoje reči i tvoja osećanja uništiti? Možeš li bar na dva minuta razmišljati drugačije?
Zažmurio je disajući duboko i time je izbegavao moje pitanje.
Ivan: Ti znaš da ti nisi tvoj otac, zar ne?
Lazar: Ako se ne sećaš, baš zbog toga što nisam kao on i mislim da nemam nikakve šanse. Ni kod Valentine, ni u životu.
Prevrnem očima i sada već ljutito izdahnem, pa se navalim na naslon nove sofe. Odmah je zapalio cigaretu i uvukao poveći dim, te mu se ruka napokon smirila.
Ivan: Kriza, a?
Lazar: Nije.. Mada, predosećam da će uskoro..
Ivan: Valentina bi ti u tome pomogla...
Lazar: Prestani..!
Ivan: Baš neću.
Uhvatio se za glavu sa sve cigaretom među prstima, te se tiho nasmejem.
Ivan: Baš te hoće ljubavni jadi.
Lazar: Ne podjebavaj me! Misliš da mi je lako? Misliš da nisam pokušao da joj kažem?
Izdignem obrve u istom trenu.
Lazar: Zanemim pred njom, brate! Nijedno slovo ne mogu da izgovorim. Pogleda me tako nekako da sto posto znam da će me odbiti!
Lazar i njegov pesimizam! Ne može on da ne misli na nešto pozitivno!
Ivan: Bar si u mašti srećan.
Lazar: Tako nekako..
Ivan: O čemu maštaš sa njom?
Namerno ga upitam želeći da bar preda mnom prizna sve.
Lazar: Najviše sam maštao o Novoj godini sa njom. Da sam je odveo na ono najviše brdo van celog grada da možemo ponoć dočekati pod nebom punom zvezda. Da možemo gledati raznobojne vatromete, da se onako mrznemo na hladnoći ali uživamo u tome jer smo zajedno...
Sa osmehom je zažmurio stvarajući u glavi tu sliku iz priče, te spustim pogled. Neverovatno koliko se promenio, pre nije imao ovakva osećanja. Bar ne ovako jaka.
Ivan: Moraš što pre da joj kažeš to, uništavaš se ovako.
Lazar: A nema veze...
Odmahnem glavom suzdržavajući se da ga ne udarim zbog te tvrdoglavosti, te se obojica okrenemo čuvši zvono na ulaznim vratima.