Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 8. deo

~ Moj tata ~
●8.deo●
✻JUTRO✻
✦Ivan✦
Xx: Gospodine.. Gospodine, probudite se..
Neko tiho šaputanje začujem i osetim dodir na svom ramenu, pa sporo otvorim oči. Glava mi se nakrivila na desnu stranu i bio sam potpuno zgrčen i savijen unapred na stolici.
Xx: Jutro je već..
Mlada medicinska sestra me je polako budila, te bolno promrdam vrat. Naslonio sam glavu na ivicu kreveta i rukom sam držao nežno bebinu rukicu. Zaspao sam možda nakon pet minuta, a možda tek pred zoru. Nisam imao pojma ni da je svanulo.
Xx: Doktorka će uskoro doći da je pregleda, zato sam Vas probudila.
Ivan: U redu, hvala Vam..
Razbudim se za par trenutaka zajedno sa bebom, te me još uvek sanjivo potraži. Zaspao sam, a nisam doneo odluku šta ću sa njom. I dalje mi ne pada na pamet da je ostavim u domu, a ne mogu ni tako lagati više.. Ustvari.. zašto bih lagao? Možda zaista mogu biti njen otac. Ja otac? Ja sam sve, samo ne to.
Doktorka: Dobro jutro..! Vidim da ste se oboje skoro probudili.
Našali se, pa se odmah da na posao oko bebinog pregleda. Pažljivo sam pratio šta je radila i slušao šta je sve govorila ne bih li što više zapamtio. Uspeo sam da zapamtim krvnu grupu, težinu, dužinu, obim glave i obim grudnog koša.
Doktorka: Disanje smo regulisali i više tu neće biti problema. Ti si jedna zdrava devojčica!
Osmehnem se na tren, te je sestre presvuku.
Doktorka: Zbog smrtnog slučaja bebine majke, moraćete je hraniti formulom. Naći ćete je u apoteci, napisaću Vam koje da uzmete. A naredne preglede i dodatne savete ću napisati u izveštaju.
Ivan: Razumem.
Doktorka: Nismo noćas uneli informacije o Vama.
Ivan: Da, izvinite..! Ja sam Ivan. Ivan Valić.
Klimne glavom i izađe iz sobe, pa nakon presvlačenja i sestre izađu. Rekoše mi usput da će uskoro doneti da je nahrane. Nesigurno joj priđem i sednem ispod njenih nogica. Kapci su joj još uvek bili malo otečeni, ali ih je samo na trenutak razdvojila i pustila me da ugledam njihovu braonkastu boju. Odmah me je naterala na osmeh, te je nežno pomazim po obraščiću.
Ivan: Pa hoćeš li ti to nositi prezime Valić?
Prstom je dotaknem po nosiću i zgrči se iznenađeno, te se nasmešim. Šta ja radim upravo? Ja prodajem drogu. Ja sam povučen, kamenog stava, opasan po druge ljude. Opasan po sebe i sve oko sebe. I uzimam dete.
Da li sam poludeo? Možda.
Da li ću se predomisliti? Neću.
Nema tih para koje bi me naterale da je ostavim među ostalom nezbrinutom decom. Ne želim da proživljava taj pakao.
Dobio sam vrlo brzo sve papire i mogao sam da je izvedem iz bolnice. Peške sam sa njom u naručju mirno šetao ulicama Londona sve do stana. Osećao sam se lagodno, znajući da me po danu niko ne bi prepoznao.
Ušavši u stan zaključam ulazna vrata, pa je lagano uvedem u moju sobu.
Ivan: Pa... izgleda da ćeš ovde boraviti. Moramo ti nabaviti krevetac, mali je krevet za nas oboje.
Spavala je mirno u mom naručju, te je razbudim spuštajući je na dno kreveta. Malo više je otvorila okice i pogledala me nežno. Ne znam ništa o bebama, zašto samo nisam rekao istinu? Možda bih mogao da je usvojim..! A ovako je pomoću laži postala moja ćerka..