Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 138. deo

~ Moj tata ~
●138.deo●
✻NAKON PAR DANA✻
✦Astra✦
Da me je neko video na ulici ovog jutra, zgranuo bi se. Podočnjake sam zbog fakulteta prekrivala sa tonu korektora i pudera, a kod kuće su mi visili skoro do pola obraza. Bila sam bleda, kao da kapi krvi u meni nema.
Astra: Kao vampir sam, dođavola..!
Dlanovima sam zategla podočnjake i teško disala gledajući se u ogledalu. Tonu propuštenih poruka i poziva sam imala na telefonu, a ni takla ga nisam. Znam da je sve to od Rafaela. Zanimljivo, ako me toliko voli i govori istinu došao bi mi na vrata. Toliko o njegovoj iskrenosti...
Bacila sam se ponovo na krevet i zagrlila jastuk na svojim grudima. Ruta mi je bila samo fakultet i kuća, nigde nisam izlazila. Dolazili bi mi trenuci kada bih samo izašla do najbližeg kluba, napila se i našla nekog drugog momka. Ali bih se vrlo brzo okanila tih misli, nisam laka devojka, nikada neću ni biti takva.
Anastasija: Mogu li ući..?
Astra: Naravno...
Tiho sam odgovorila i Anastasija je ušla u moju sobu sa tanjirom još uvek vruće supice.
Anastasija: Ivan neće još doći sa posla, a ne želim da budeš gladna i da ga čekaš...
Astra: Nisam gladna, zaista.
Anastasija: Par kašika bar uzmi, za mene.
Ostavila mi je tanjir na noćnom ormariću i sela na kraj kreveta. Prazno sam gledala u slova na suprotnom zidu koja su ispisivala moje ime. Stoje tu još otkako sam se rodila.
Anastasija: Znam da ne želiš da se podsećaš, ali... jesi li dobro barem malo sada?
Pre mog odgovora, telefon mi se čuo i Rafaelovo ime je zasijalo na ekranu. I dalje ne može da shvati da je sa nama gotovo, da ne želim da ga vidim. Dohvatila sam žustro telefon i ugasila ga, te sam iz njega izvadila karticu. U rukama sam je izlomila, i iz fioke izvadila novu. Ne želim da me proganja više, neka prihvati raskid konačno! Najzad sam stavila novu karticu i uzdahnula duboko.
Astra: Jesam, nije najbolje ali biću dobro uskoro.
Anastasija: Astra, pogledaj me.
Uporno sam izbegavala to, a kada sam je najzad pogledala u oči suze su mi kao reka potekle.
Astra: Boli me. Strašno me boli..!
Anastasija: Dođi...
Raširila je ruke i pozvala me u svoj topli zagrljaj da sam se samo bacila na njene grudi. Jecaji su mi tresli telo i sve jače sam plakala.
Anastasija: Znam da boli...
Astra: Ne mogu, previše me boli! Želela sam samo njegovu ljubav, ali i to je bilo lažno! Ništa nisam dobila od njega na kraju!
Stegla sam je za nadlaktice i zarila joj nokte u džemper, te me je samo prigrlila čvršće uz sebe. Prokleto boli ljubav! Želim da je nikad nisam ni osetila! Da nikada nisam upoznala Rafaela, da se nisam zaljubila u njega, da ga nisam zavolela!
Anastasija: Znam da boli previše, dušo. Samo ti je potrebno vreme, ne možeš ga na silu zaboraviti i preboleti. To dolazi sa vremenom...
Astra: Boli me, mama!
Zavrištala sam pripijena uz njene grudi i po prvi put sam osetila majčinsku ljubav i toplinu. Grlila me je kao da me je devet meseci nosila u stomaku i od prvog dana odgajila. Ono što mi je trebalo sve ove godine umela je da mi pruži osmehom, zagrljajem i lepim rečima.
Anastasija: Isplači se, zvezdice. Slobodno se isplači da ti bude lakše...
Mazila me je po kosi i ljubila smirivajući moje jecaje i bol. Znam da će proći i da ću biti kao nova, ali ovu bol je nemoguće izdržati sada. Želim da odmah nestane, da me ne izjeda iznutra, da me ne uništava više. Ne želim da me natera na to da pomislim da ljubav ne postoji. Ne želim da mislim da je ljubav tama i zlo. Želim samo da prestane...