Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 123. deo

~ Moj tata ~
●123.deo●
✦Astra✦
Naposletku sam napustila biblioteku sa dve krimi knjige Agate Kristi. Ona mi se činila odličnom za početak kriminalnog sveta, a svakako sam planirala da nastavim sa romanima dok ne dođem do najžešćih trilera.
Kročila sam u vrlo tihi stan i spustila torbu i knjige kraj vrata.
Astra: Gde su svi..?
Okačila sam jaknu na čiviluk i tiho pokucala na vrata tatine i Anastasijine spavaće sobe. Odškrinula sam vrata i provirila unutra, te našla Anastasiju kako se budi na krevetu.
Astra: Mama..?
Usne su mi toplo zabridele pri toj reči, te se ona osmehnula i polako razbudila.
Anastasija: Stigla si..
Astra: Jesi li dobro?
Anastasija: Mhm.. Samo me glava boli.
Astra: Gde je tata?
Anastasija: U radnoj sobi je, ima dosta posla.
Klimnula sam glavom i ostavila je da spava dalje. Ponovo sam kucnula na tatina vrata, ali on nije bio u radnoj sobi uopšte.
Astra: Gde si ti nestao..?
Malo sam prošetala po sobi i bacila pogled na otvorene fascikle i njegove nove slučajeve. Bilo je nekoliko zastupanja pljačkaša i par nasilnih očeva u porodici. Bilo mi ga je nekad i žao, morao je da zastupa nekoga ko apsolutno to nije zaslužio. Na levoj strani stola je bila uramljena moja slika, a sa desne strane je bila Anastasijina. Njegove dve najveće ljubavi su bile u svakom trenutku sa njim.
Na zidu iza njegove radne stolice uramljena je njegova diploma sa pravnog fakulteta, kao i diplome i nagrade koje je od početka svoje karijere osvojio. Najponosniji je bio na svoju diplomu sa fakulteta, pričao je kako nije želeo baš da ga završi, ali da mu je otvorilo mnoga vrata u životu.
Zastala sam na kratko i oklevala sa otvaranjem druge leve fioke, ali ipak sam je otvorila. Začudilo me je kako tako stoji otvorena i neobezbeđena kada se unutra nalazi pištolj. Nisam ni znala da ga tata poseduje... Zatvorila sam brzo tu fioku i otvorila onu iznad nje. I ona je takođe bila otključana, i u njoj je stajala jedna bela fascikla sa slikom preko nje. Uzela sam je u ruke i osmotrila. Plavokosi mladić se smejao na njoj i blistavi osmeh je zaslepeo moje oči.
Ivan: Zvezdice?
Tata je stajao na vratima i uhvatio me u preturanju.
Astra: Izvini, ja... Ja sam...
Ivan: U redu je. Našla si njegovu sliku, hm?
Astra: Ko je to?
Stavio je ruke u džepove i prišao mi sa leve strane.
Ivan: To je Rajan Stivens. Tvoj biološki otac.
Zanemela sam. Ovaj mladić je bio moj otac..?
Astra: Kako si ga našao..?
Ivan: Na dan kada je Dariji suđeno, inspektor koji je vodio slučaj je našao podatke o njemu. Darija ga je, nakon tvog rođenja, posle nekog vremena ubila. Bio je alergičan na pirinač, odatle i tvoja netrpeljivost prema toj hrani.
Slabašno sam se osmehnula i vratila pogled na njegovo lice. Imala sam istu boju kose kao i on. Delovao je kao zaista sjajan mladić.
Ivan: Po Darijinoj priči... nije želeo dete i izbacio ju je kada je bila trudna.. Ali ipak sam sačuvao njegovu sliku ako ikada budeš želela da saznaš nešto o njemu ili... da znaš barem kako izgleda.
Uprkos svemu što je uradio za mene, želeo je da saznam svoje poreklo, koliko god ono bilo mučno i strašno.
Astra: Mogu li da... zadržim ovu sliku kod sebe?
Ivan: Naravno, zvezdice.
Zagrlila sam ga čvrsto, a zatim se povukla u svoju sobu. Sela sam na ivicu kreveta i ostala ukočena. Kao da su me oči sa slike prikovale za jedno mesto.
Zar si jedinu opciju imala da ga ubiješ, Darija? Kako bi mi život izgledao da ga nisi ubila? Kakav bi mi bio život da me nisi ostavila da umrem?