Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 144. deo

~ Moj tata ~
●144.deo●
✦Ivan✦
Od grešaka iz prošlosti se ne može pobeći, stignu kad tad. Ostavio sam ih pre osamnaest godina i mislio da će u prošlosti i umreti. Ali, dotrčale su ponovo u naše živote.
Anastasija: Jedna dobra vest, da kažemo. Rafael je preživeo, neće ni biti na intenzivnoj.
Ivan: Lakše bi mi bilo da nije preživeo, ali zbog Astre hvala Bogu da je živ..!
Uhvatio sam se blago za ranu preko gaze stezajući vilicu od jačih bolova.
Anastasija: Prokrvarićeš ponovo.
Ivan: Ne idem dok je ne vidim.
I sam sam osećao da mi se rana pogoršava, treba da mirujem, a ne mogu. Moram na sve načine pomoći Astri.
Anastasija: Lazar i Valentina će doći kada se vratimo kući. I oni mogu pomoći.
Klimnuo sam glavom. Uglavnom bih se protivio, ne bih želeo druge da uvlačim u svoje probleme, a sada mi je pomoć preko potrebna. Bilo čija pomoć..
Xx: Gospodine i gospođo Valić? Možete videti svoju ćerku, prebacili smo je u ćeliju.
Žustro sam stao na noge i sa Anastasijom pošao za stražarem. Prolazili smo kroz nekoliko prljavo belih hodnika sve dok nismo ušli u jedan tamno sivi. Bile su samo dve ćelije tu, a u prvoj se Astra šetala nervozno.
Xx: Evo, nemojte samo dugo.
Anastasija: U redu, hvala Vam.
Ivan: Astra!
Provukao sam ruke kroz rešetke i uzeo je za hladne, rumene obraze. U odeći u kojoj je jutros bila, sada će provesti ovde ovu noć, a možda i više noći.
Astra: Tata, izvini! Uradila sam to...
Ivan: Ne izvinjavaj se, zvezdice. Razumem zašto si to uradila. Nisi trebala, ali desilo se to što se desilo. Ne možemo vratiti vreme, ali ćemo zato ovo da ispravimo zajedno.
Astra: Ne ljutite se na mene..?
Anastasija: Naravno da ne, dušo..! Ti si naše dete i šta god da uradiš, mi ćemo čuvati tvoja leđa. Bilo šta da se desi, mi smo tu za tebe.
Naslonila je glavu na rešetke, te sam je poljubio u čelo. Mirisala je kao mala beba, odmah me je njen miris vratio u te dane. Bezbrižne dane.
Ivan: Izvući ćemo te odavde. Šta god bilo potrebno, uradiću. Ali ćemo te izvući odavde. Samo se drži..!
Ja sam je stegao za jednu ruku, a Anastasija joj je poljubila drugu. Bili smo tako blizu, a tako daleko. Rešetke su nam branile topao zagrljaj.
Astra: Nadam se da ćete moći jednog dana da mi oprostite za sve što sam uradila..
Anastasija: Nikad te nismo ni krivili, niti bili ljuti na tebe. Nemamo šta da ti oprostimo...
Ivan: Samo se drži, dok ne nađemo rešenje. Dobro je što si u posebnoj ćeliji... Da ti donesemo kasnije nešto od toplije odeće.
Astra: Tata, idi i odmori se. Ti si ranjen, molim te da me poslušaš..
Na njen molećiv pogled nikada nisam mogao da padnem, a sada je taj pogled bio i više od toga. Bio je pun straha i tuge, kao i brige za mene.
Ivan: Važi, zvezdice.. Doći ćemo prvom prilikom. Sarađuj sa inspektorom, a ja ću pronaći najboljeg advokata u celoj zemlji za tebe.
Još jednom sam je pomazio po obrazu, a zatim joj uzeo ruku. Poljubio sam je nežno žmureći, te me je stegla za prste. Znam da je jaka, prebrodiće ona ovo.
Nasmejala se slabašno, a meni je i taj mali smešak bio dovoljan da se pokrenem i da dam sve od sebe da joj pomognem u ovoj situaciji.