Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 66. deo

~ Moj tata ~
●66.deo●
✦Ivan✦
Ispod pokrivača u krevetu iz spavaće sobe sam prisluškivao razgovor Darije i Astre, ali bezuspešno. Mogao sam čuti samo poneki glasniji kikot. Koraci su se polako približavali vratima i Darija je polako izašla iz njene sobe ostavljajući je da spava.
Ivan: Mene ćete polako i da zaboravite, već vidim.
Darija: Nećemo, ne boj se.
Ušuškala se pored mene uz jedan sanjivi poljubac, pa sam tiho izdahnuo. Nije se nimalo pobunila što će Darija večeras ostati kod nas.
Darija: Ispričala mi je da imate tradiciju. Svake večeri joj pred spavanje očešljaš kosu.
Ivan: Da, na to smo se navikli. Ako ja zaboravim, Astra me podseti.
Nasmejao sam se i prošao rukom kroz Darijinu kosu.
Darija: Zašto si joj dao baš ime Astra?
Ivan: Desila mi se u najboljem trenutku... Kao kada poželiš želju dok gledaš u zvezdu padalicu...
●FLASHBACK●
I sam sam sebi dosadio koliko puta sam se prisećao noći kada sam našao Astru. Ponekad bi me zabolelo kada je gledam kako mi se iskreno i nevino smeje, želeo sam da je ne lažem, da joj kažem pravu istinu. Ali čim bi me nazvala "tata", ta želja bi se odmah izgubila. Ona me vidi kao svog tatu, svog heroja i njen sam oslonac.
Ivan: Možeš sada polako da okrećeš pedale...
Jednom rukom sam držao guvernale, a drugom njen struk na biciklu. Preplašeno je zapela i okrenula pedale jedan krug. Osmeh joj se pojavio.
Astra: Tata, ja vozim bicikl!
Nasmejao sam se i klimnuo glavom. Bicikl je bio pravi poklon za završen prvi razred. Još desetak minuta sam išao polako pored nje kako bi bila sigurna, a zatim se oslobodila i par metara je vozila sama. Vetar joj je talasao kosicu, a njen smeh se čuo niz ulicu.
●END OF FLASHBACK●
Ivan: Taj isti dan je pala i raskrvarila koleno. Rekla je da više nikad neće sesti na bicikl..!
Prekrio sam usta šakom i nasmejao se setivši se njenog smešnog pogleda tog dana.
Darija: Ali je sela ponovo?
Ivan: Naravno, već sutradan ga je opet vozila..!
Nasmejali smo se zajedno, a zatim se ućutali. Toliko lepih trenutaka se desilo u mom životu samo zbog nje, zbog moje zvezdice.
Iznenada, na svojim prsima sam osetio vlažnost. Nije ni dugo trebalo, za suzama se čuo i tihi jecaj.
Ivan: Darija..?
Tiho prošaputam u njenoj kosi, te me rukama jače stegne.
Darija: Izvini.. samo imaš toliko uspomena sa njom i odjednom sam se rasplakala..
Privio sam je uz sebe i samo ćutao. Nije lako nositi taj teret na sebi, želju za decom a zapravo je ne možeš imati.
Darija: Toliko sam želela decu, i taj trenutak kad su mi rekli da sam.. sterilna... ne mogu da se ne isplačem na te reči..!
Jecala je snažno uz moje telo i majica mi je sve vlažnija postajala. I sam prvi put vidim ovakav njen plač, a ne mogu ništa da uradim.
Ivan: Isplači se.. Ali nemoj tugovati toliko, sada imaš nas. Vidiš, i Astra te je zavolela. Sigurno će te još više zavoleti vremenom.
Darija: Stvarno želim da budem tu za nju...
Ivan: I bićeš. Ko je rekao da moraš da budeš krvno povezan sa nekim da bi ga voleo?
Ujeo sam se za jezik, samo malo je falilo da nastavim i da ispričam celu istinu o Astrinoj i mojoj prošlosti.
Ivan: Budi tu za nas i mi ćemo biti tu za tebe...
Tiho joj šapnem uz poljubac, te se u mojim rukama najzad opusti.
Darija: Volim te...