Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 93. deo

~ Moj tata ~
●93.deo●
✦Ivan✦
Posle ko zna koliko vremena otvorio sam flašu konjaka i nalio sebi u čašu. Godinama nisam okusio alkohol iako sam dosta flaša dobijao. Poklanjao bih drugima i obično bih vino popio sa Darijom. Sa Darijom..!
Podsmehnuo sam se sam sebi. Ivane idiote, sve vreme ti je neprijatelj bio pred nosem. Žena koju si kleo od prve noći i psovao jer je ostavila novorođenče u smeću se uvukla u tvoj život tako jednostavno i okrenula ga naglavačke. Dozvolio si to, budalo..!
Odmah sam vratio flašu u i dalje polomljenu vitrinu želeći sebi da postavim granicu. Jedna čaša, dovoljno je. Prelistavao sam iznova i iznova pravne papire i tražio rupu u zakonu preko koje bih došao do Astre, ali i stalnog starateljstva nad njom. Slova su mi od umora igrala pred očima i pravila su neke nove reči koje nemaju smisla mom mozgu.
Lazar: Kako ide?
Podigao sam pogled i video Lazara kako svlači jaknu kod vrata.
Ivan: Kad si ti ušao? Nisam te čuo...
Lazar: Nisi zaključao, pa sam polako ušao. Kako se držiš?
Više je to onako pitao, znao je da neće dobiti pozitivan odgovor. Seo je na fotelju kraj mene, te sam podigao svoju čašu sa pićem nudeći ga.
Lazar: Neću, vozim.
Ivan: Šta radiš kod mene u osam uveče? Treba da si kod kuće.
Lazar: Jedva nam se javljaš, Valentina i ja brinemo za tebe. Nekad pomislimo da se nisi živ probudio.
Podsmehnuo sam se i oborio glavu. Kamo sreće da nisam živ..! Jedva i ustanem iz kreveta ujutru i umijem se, kao mrtvac sam.
Ivan: Prosto su mi dani prazni bez nje. Nisam navikao na to, a još gore je što ne znam ništa o njoj više. Ne znam kako provodi dane, da li je zdrava i čitava... ništa ne znam od toga.
Lazar: Valentina i ja ćemo dati izjave, pomoći će ti. I nemoj da se buniš, znaš da ne možeš sve sam..!
Osmehnuo sam se i klimnuo glavom. Premišljao sam se da li da mu kažem za Anastasiju ili ne. A opet, toliko toga smo on i ja prošli zajedno.
Ivan: Anastasija... me je poljubila. Sinoć.
Lazar: Ona devojka što radi sa tobom?
Ivan: Da. Astra je prva primetila da nečega tu ima, a ja sam bio zaslepljen Darijom.
Lazar: I kako se sad osećaš?
Uzdahnuo sam i sklopio oči. Kako se osećam? To je zaista dobro pitanje.
Ivan: Rasejano, u najmanju ruku. Što se tiče poljupca... nekako... kao da me je izvukao sa dna, pružio mi nadu i oslonac. Oslonac koji nisam nikad imao...
Lazar je vrlo dobro znao o čemu pričam, istu prošlost imamo. Samo što sam ja bio njegov oslonac.
Lazar: Znači... dopada ti se Anastasija?
Ivan: Ne znam, brate. Sve se sad skupilo, rastrzan sam na više strana. Ali.. nečega ima, to znam.
Osmehnuo se što me konačno vidi u malo boljem stanju. Ali biću u odličnom tek kada se Astra vrati kući.
Lazar: Pa posle ovoga sa Darijom, pardon vešticom, sigurno nisi više sa njom. Možda je Anastasija ta žena.
Ivan: Ko bi rekao da ti mene savetuješ. A ja kad sam tebe savetovao i molio da priznaš Valentini svoja osećanja, ukenjao si se.
Lazar: To je druga situacija. Ti se ne plašiš da svoja osećanja kažeš, a ja sam se plašio. Razlikujemo se ipak u nečemu.
Klimnuo sam glavom potvrdno. Koliko god mi bili slični, u najmanjoj stvari ćemo se razlikovati.
Lazar: Već sutra ćemo Vale i ja dati izjavu, Astra se mora što pre vratiti. I Lei i nama nedostaje...
Ivan: Hvala vam.. Ipak ne mogu bez vas da uspem.
Zadovoljno se osmehnuo i potapšao me po ramenu uz čvrst zagrljaj. Imao sam sreće što sam ga te kišne noći sreo u klubu, što sam uspeo da prodrem do njega i što je on uspeo u meni da vidi utehu i pravog prijatelja. A sada mi on pomaže da izađem iz najteže situacije na svetu.
Kao brat koji je tu za mene.
Brat koji pomaže svom bratu u nevolji.