Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 1. deo

~ Moj tata ~
●1.deo●
✻VEČE✻
✦Ivan✦
Zamišljeno sam sedeo zavaljen na kauču već sigurno dobrih dva sata. Palcem desne ruke sam napamet palio upaljač iznova i iznova bez nekog posebnog razloga. Čisto da mi ruka bude u nekom poslu.
Ne bih ni ustao sa kauča da me Lazarov nasilni upad u stan nije trgnuo iz razmišljanja.
Lazar: A idi bre brate, jesi li ti vetrio danas stan?
Odmah se sa vrata požalio mršteći se, te otvori prozore širom i nasloni se na njih. Hladio se na ramu prozora dok mu je majica od znoja bila zalepljena za telo. Sporo ustanem i krenem ka spavaćoj sobi već zevajući.
Ivan: Hoćeš da ti donesem malo?
Lazar: Neću, prestao sam.
Ivan: Prestao si da uzimaš kokain?
Začuđeno se okrenem ka njemu, te mi potvrdi klimajući glavom. Otkad sam ga pre dve godine upoznao na treningu, pomirio sam se sa tim da ga neću odvići od drogiranja. Tvrd je kao orah.
Lazar: Hajmo na jednu utakmicu.
Ivan: Sad si našao u ponoć..
Lazar: Ajde! Šutaćemo penale.
Odmahnem glavom, pa ipak krenem za njim. Desetak minuta peške od moje zgrade nalazio se mali fudbalski teren. Nigde nije bilo žive duše.
Ivan: Ja prvi?
Lazar: Znaš da volim da branim.
Osmehnem se gledajući ga kako se namešta na sredinu gola. Znam tačno gde očekuje da šutnem. Zaletim se i šutnem loptu pravo u desnu stranu gola, a on se baci na levu stranu.
Ivan: Poen za mene.
Sa smeškom mu kažem, te zamenimo mesta.
Ivan: Već nekih šest meseci odbijaš moj kokain. Kako si to odjednom prestao?
Lazar: Odlučio sam da prestanem, brate. Nije to za mene.
Šutne loptu istom taktikom kao i ja, pa izjednači rezultat.
Ivan: Nešto mi ćutiš. Nešto se desilo, pa si odlučio da prestaneš.
Lazar: Nisi mi ti mama, brate.
Gromoglasno se nasmejem dok po drugi put menjamo mesta.
Ivan: Ali ipak, drago mi je što si prestao. Mlad si, nema potrebe za tim.
Klimne glavom, te nastavimo sa malom utakmicom. Sa samo šesnaest godina je krenuo sa kokainom, i nikako mi se to nije sviđalo. Dve godine sam pokušavao da ga odviknem, ali mi nije uspevalo. Nije se dao i nije prihvatao savete i našu pomoć. Srećom, sada je prestao. Na vreme je shvatio da će mu to uništiti život ako nastavi.
Lazar: Profesor mi je ponudio da radim u sali za početak..!
Iz čista mira uzvikne, te podignem ruke zbunjeno.
Ivan: I tek sad mi to kažeš?!
Priđem mu i zagrlim ga sa osmehom.
Lazar: Za sad ću samo nameštati opremu u sali, a kasnije ću možda i nekome biti trener.
Ivan: Dobar si ti, uspećeš u tome.
Igra vrlo dobro i sam sam bio uveren u to tokom ove dve godine. Građen je za fudbalera, ima odličnu kondiciju i... fudbal mu je strast. Nikada ga nisam video toliko zanesenog za nekim ili nečim kao što je za fudbalom.
Lazar: Dosta je, umoran sam brate.
Premoreno sedne na ivičnjak, te sednem pored njega. Rukama sam prevrtao loptu iz čiste dosade dok smo u tišini sedeli. Hteo sam da ga pitam šta će upisati sada nakon srednje, ali sam znao da bi se iznervirao. Isto kao što bih se ja iznervirao da me sad neko pita kad ću da nađem posao.
Lazar: Možemo da kupimo pivo? Baš mi se pije..! Taman da proslavimo i moj prvi posao.
Ivan: Dobro dobro, može.
Ustanem još uvek se zanimajući sa loptom u rukama, te polako napustimo teren. Prijala nam je tišina sada, a nekad bismo se razgalamili da komšije moraju da dođu i da nas smiruju. Nesvesno se osmehnem, te zadobijem Lazarov lakat u rebro.
Lazar: Šta se smeješ kao budala?
Ivan: Svestan si da sam ja stariji od tebe četiri godine? Samim time i jači?
Lazar: Kako da ne! Ne možeš ni da me stigneš!
Potrči na kvarno, te se istog trena dam u trk za njim. Dođavola, brz je! Prolazili smo pored dosta ljudi i male dece, čak bismo čuli da nas je neko i opsovao, ali nismo se zaustavili ni na sekundu. Pred sam kraj ulice primetim da usporava, te dam sve od sebe i sa leđa ga oborim na beton.
Lazar: Dođavola! Brz si..
Ivan: Kad si diler, moraš biti brz.