Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 188. deo

~ Moj tata ~
●188.deo●
✦Valentina✦
Po završetku Astrinog i Maksovog prvog plesa, gledala sam u Ivanova leđa kako joj prilazi i pruža joj ruku. Na trenutak sam se prisetila mog venčanja i mali osećaj tuge je preplavio moje srce. Ja nisam imala ples sa ocem, ne znam ni ko mi je otac. A onda sam pogledala u Maksa i setila se njegove priče. On ima roditelje, ali ga ne podržavaju ni u čemu. Zašto smo svi tako slični, a opet tako različiti?
Lazar: Mlada damo, jeste li za jedan ples sa mnom?
Ali, zato je Lazar uvek znao da me oraspoloži i usreći.
Valentina: Za Vas uvek jesam.
Našli smo se malo dalje od sredine sale gde su Ivan i Astra već zaplesali, te sam obraz naslonila na Lazarevo rame. Plesali smo kao da je ovo naše venčanje, naš ples i trenutak samo za nas dvoje.
Lazar: Sećaš li se kad smo videli Astru prvi put? U bolnici, ona onako malecna na velikom bolničkom krevetu?
Valentina: Kako se ne bih sećala? I ti i ja smo bili iznenađeni Ivanovom odlukom da se brine o njoj. A ubedio nas je u suprotno, bio joj je najbolji otac na svetu.
Lazar: Ne samo njoj, i nama je pomogao da shvatimo ko smo i da se ti i ja pronađemo.
Sklopila sam oči i jače ga stegla za ruku. Da, zahvaljujući Ivanu je sve ovo stvarnost. Astrin život, naš zajednički, ali i Lein i Lavov život. Da nije njega bilo, ne bi bilo ni njih. Pogledala sam u njih, Lea se igrala sa Lavom i krišom su krali šlag sa torte misleći da ih niko od nas ne vidi. Hvala ti, Ivane. Na svemu ti hvala...
✦Astra✦
Dok sam u tatinom zagrljaju plesala uz još sporiju baladu, preko njegovog ramena sam imala pogled na Maksa i mamu. Nije želeo da mama bude izostavljena, pa je on sa njom zaplesao. Kratko su bili kraj nas, pa su se pridružili Lei i Lavu za stolom.
Ivan: Sećaš li se priče o plesu oca i ćerke?
Astra: Ples koji si mi obećao?
Ivan: Znači sećaš se..
Astra: Da, rekao si "I dalje ću imati jedan obećani ples sa tobom". I dočekali smo taj dan.
Smešeći sam se naslonila na njegovo rame i sada opet videla Maksa. Lav mu je sedeo u krilu već dremajući u njegovom naručju. Taj prizor mi topi srce.
Astra: Jesi li razočaran što sam se rano udala?
Ivan: Naravno da ne. Možda jeste rano, ali bolje i to nego da si čekala četrdeset godina kao ja. Sad nisam ni za šta.
Astra: Nemoj tako, tata. I dalje si čvrst kao stena, nisi nimalo ostario. Još ćeš sigurno biti otac po drugi put. Niste odustali, zar ne?
Odmahnuo je glavom, ali pomalo tužno.
Ivan: Možda godine zaista u nekim stvarima smetaju, kao na primer za trudnoću.
Dotakla sam mu obraz i osmehnula se blago.
Astra: Imaš samo četrdeset i dve godine. Neki su i kasnije dobijali decu, pa im ništa ne fali. Sigurna sam da ćete postati roditelji po drugi put i da ću imati mlađeg brata ili sestru.
Ivan: Zvezdice mala...
Čvrsto me je zagrlio prekinuvši ples. Suze su mi se nakupile u uglovima očiju i samo sam čekala da mi razmažu šminku.
Ivan: Nemoj da zaplačeš na današnji dan.
Astra: Kako znaš...?
Ivan: Dvadeset godina sam brinuo o tebi i pratio svaki tvoj pokret. Napamet znam šta ćeš uraditi.
Uspeo je da me nasmeje i otera suze. Tačno je, postoji neki posebni odnos između oca i ćerke koji ne može tako lako da se objasni. Reči tu nisu dovoljne, jedino srca znaju taj osećaj.