Ivan Valić, mladić buntovne naravi, bavi se mračnim poslom kako bi zaradio za sebe, a na neobičnom mestu zapaža tamnu siluetu kako u kontejner baca misterioznu torbu. Isprva mu to nije ništa neobično za taj deo grada gde on prodaje drogu, ali kada z...
~ Moj tata ~ ●112.deo● ✻MESEC DANA KASNIJE✻ ✦Ivan✦ Kraj marta su obeležili znatno hladniji dani nego cele prethodne zime da smo zimske kapute i zimsku obuću ponovo izvadili iz ormara. Izveo sam Anastasiju do obližnjeg restorana na ručak, a zatim smo se zaputili do parka u blizini. Kao mladi tinejdžeri smo se držali za ruke, pa su nam se i mala deca smeškala. Anastasija se gotovo preselila kod nas, iako nismo to zvanično odlučili. Većina njene garderobe i obuće je bila kod nas, a katkada bi ona provodila dane u svom stanu. Što sam ja želeo da ubrzam vezu sa njom, ona je želela da uspori. I ne krivim je, ne želi da pogreši sa mnom. Anastasija: Nadam se da će april biti topliji, da ne moramo da nosimo više ove kapute. Ivan: Biće toplije. Ne podnosi hladnoću, što meni odgovara. Mogu više da je grlim na ulici pred drugima. Snega odavno nije bilo, pa su putići u parku bili čisti i prohodni. Držeći se za ruke, došli smo do malog mosta popločanog velikim kamenjem, te smo se okrenuli ka jezercetu koje prolazi ispod tog mosta. Nije bilo nikakve ograde i ovo je bilo savršeno mesto za nas danas. Anastasija: Mogla je i Astra sa nama da pođe, prijala bi joj šetnja. Ivan: Poći će drugi put, danas smo samo nas dvoje u planu. Naravno da sam slagao. Astri sam rekao šta planiram da uradim, a ona je "ostala" kod kuće. Preko mosta sam je sa druge strane video zamotanu u jakni i neprepoznatljivu. Neće je Anastasija videti uopšte. Blago mi je klimnula glavom i nasmešio sam se. To je znak da je spremna. Ivan: Anastasija... Tiho sam dozvao njeno ime i okrenuo je ka sebi uzevši je za ruku. Tela su nam jako blizu bila. Ivan: Primetio sam da želiš da usporiš našu vezu, i ne krivim te. Znam da ne želiš da napraviš grešku i da oboje patimo posle. Slabašno se nasmešila mazeći me po ramenu. Ivan: A ja posle onakve greške.. jednostavno ne mogu da usporim. Anastasija: Zašto ne možeš? Kaži mi šta osećaš... Stavila je hladan dlan na moj levi obraz i siguran sam bio da će Astra fotoaparatom uhvatiti divnu sliku nas dvoje. Ivan: Ne želim da čekam, ne želim da se posle nešto dogodi... Siguran sam da možemo prebroditi sve što naiđe... Zbunjeno je pratila moj pogled, i tada sam opustio svoje koleno i kleknuo na njega. Iz džepa jakne sam izvadio plišanu kutijicu i otvorio je, otkrivajući prsten sa srednjim kamenom zlatno roze boje. Suze su joj potekle niz lice i ruke su joj zadrhtale gledajući u prsten. Anastasija: Ivane... Ivan: Ne želim da te teram, ali isto tako ne mogu bez tebe... Ne želim da protraćim ovu priliku za nas dvoje.. Zadržala se za moje ruke kako ne bi pala na zemlju. I uplašena je bila i uzbuđena, a suze su se samo nizale jedna za drugom. Ivan: Hoćeš li se udati za mene? Povetarac je šuštao tiho oko nas, a njen jecaj je pomalo odzvanjao u parku. Anastasija: Ivane.. Da! Milion puta da! Srce mi je sa olakšanjem zaigralo i pomalo smotano sam izvadio prsten iz kutijice i skliznuo ga niz njen prst. Kao saliven joj je pristajao. Brzo sam ustao sa zemlje i prigrlio je čvrsto uz sebe. Zaplakala je jače kraj mog vrata, ali se i smejala. Ivan: Mnogo te volim..! Anastasija: I ja tebe mnogo volim, Ivane..! Grlili smo se par minuta smejući se i ljubeći se, te sam nam spojio čela. Ivan: Pogledaj preko mosta... Zbunjeno se okrenula i tada nam je Astra mahnula držeći drugom rukom fotoaparat. Anastasija: Ona je sve vreme bila tu..! Ivan: Nasmeši se.. Zagrljeni smo se smejali ka Astri da nas uslika, a i jedva smo čekali da vidimo kako nas je još slikala. Anastasija: Slagao si me. Ivan: Sve da bi bilo savršeno. Nasmejala se i skočila mi u zagrljaj ciknuvši glasno. Ne želim da usporim, želim da sa njom koračam sve brže i brže, a da posle lagano sa njom ostarim.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
